Недеља се пробудила уз небеске трубадуре грмљавине. Киша је лупкала о чинеле олука док су прозори плакали кишне капи. А у глави из неког разлога запевао је Род Стјуарт :
''Ја сад пловим, ја сад пловим преко мора дому свом. Ја сад пловим, водама олујним да будем крај те' , будем слободан... ''
Небом је запарала светлица као знак да је ту и чека сањаре да крену на пут. Нема више шта да се каже ни да се укаже, ни да се покаже. Представе су завршене, чудима нико више не верује. Почела је евакуација гласова из пустиње...
'' Ја сад летим, ја сад летим као птица преко неба. Ја сад летим, крај облака високих да будем с тобом, будем слободан ''...
Скривена у крошњама дрвећа најлепша птица пева. Слетела је на грану као нота на линије нотне свеске. Узалуд је тражиш јер видети је нећеш. Слушај је и не трагај, она је само гласник који ти кроз песму пева шта треба да чиниш. Ако се препустиш њеној песми откључаћеш у себи собу тајни. Пронаћеш све одговоре...
'' Да ли ме чујеш, да ли ме чујеш кроз мрачну ноћ далеку? Ја умирем, до века плачем да будем с тобом ко зна рећ'? ''
Недеља је плакала кроз кишу. Кровови су јецали за срећом. Прозори чекаше сунце тихо молећи облаке да оду. Ветар је отварао капије које су уз шкрипу рђе узалуд опираше. Улица је шетала сама без игде икога, чак су је и тротоари избегавали на киши. Сливници су ексирали сваку кап воде која је текла ка њима. Утапали су своје туге сетном причом покислог гаврана...
'' Ми пловимо, ми пловимо преко мора дому свом. Ми пловимо водама олујним, да будем крај тебе, да будем слободан... ''
Сунце се промолило, прича је нестала, мрак се повукао, нова нада се родила. И сваки пут кад су кише душа се са собом бори, ко сам, шта сам и чему све ово води? А кад сунце гране кроз прозоре росне, душа се усправи и иде даље. И тако све док не дође тренутак да се кући враћати мора...
