Јунаци мог одрастања из године у годину одлазили су са животне сцене. Оставили су у мени трагове својим утицајем коју су формирали у мени личност коју живим. Један од мојих јунака и веома важна личност у мом животу био је мој учитељ Винг Чун Кунг Фу вештине Славко Трунтић. Преминуо је деветнаестог маја ове године. Те вечери када сам сазнао да га више нема изашао сам напоље и одрадио прву форму Винг Чуна '' Сиу Ним Тау ''. Одрадио сам је полагано затворивши очи. Сваки покрет сам посветио мом учитељу. Као да је био ту и као да ми је шапутао оне његове корекције за сваки покрет. Дубоко ми је усадио доктрину ове вештине коју практикујем од осамдесетих година прошлог века...
Уместо његове импресивне биографије једног мајстора борилачких вештина покушаћу да вам опишем део мене који постоји захваљујући овом мајстору.
Мој први сусрет са Славком Трунтићем био је уједно и мој први додир са великим градом, другачијом културом и средином. Моја прва велика авантура била је путовање возом из Косјерића до Београда, из Београда до Загреба. Упознавање је било у једној фискултурној сали. Тада сам провео три сата учећи прве покрете. Била је то субота. А пошто сам пропутовао 650км да бих тренирао код њега, рекао је мом оцу да дођемо сутра у његову чувену гаражу. Срећна околност да је у Загребу живео мој ујак Иван Јешић војно лице. Сутрадан сам био у гаражи код Трунте. Три сата стрпљивог тренинга само са учитељем. Три сата посвећена само мени. Упијао сам сваки његов покрет и савет. У гаражи била је дрвена лутка за тренинг, лептир мачеви, троделне нунчаку палице, постери итд. За моје дечачке очи то је био Шаолин храм Кунг Фуа. Учитељ ме је помиловао по глави и смешкајући се рекао: '' Биће од тебе нешто само буди упоран ''. Договорили смо се да идући пут долазим у Загреб за две недеље. У те две недеље ја сам тренирао сваки дан сатима. Био сам опседнут да изводим технике до перфекције. Некако сам имао у себи кефало да брзо схватам суштину сваке технике. Када сам поново дошао у Загреб мој учитељ је био презадовољан када сам му извео технике које ми је показао. Брзо после тога сам од њега добио први и други ученички степен за један дан. А ја сам у Косјерићу толико посветио енергију тренингу да сам знао устајати у сред ноћи како бих у дворишту проверио неке технике из прве форме да ли радим како треба. У међувремену сам учио историју Кунг Фуа, проучавао технике из књига које сам добио од Трунтића. Да сам тако учио факултет ја бих сад радио у НАСИ.
Једном смо радили спаринге. Ја сам већ тад имао седми ученички степен. И сећам се да су се други жалили како их руке боле јер су моје као камен. Учитељ се смешкао и прекинуо тренинг. Стао је пред нас и почео да говори. '' Видите, овај момак ( моја маленкост) долази кад може у Загреб преваливши 650км у једном правцу да би учио. Када није овде он тренира упорно што се види по резултатима које постиже. Ви сте овде сваки дан али ваше руке су неутрениране јер не радите тренинг самостално већ само кад дођете овде код мене а то је грешка. Овај момак је на прагу мајсторства јер је схватио суштину вештине''...
Нећу вам рећи да сам пуцао од поноса. Ма држала ме та похвала учитеља месецима али и мотивисала да будем још упорнији. Уједно ме је и мој ујак учио боксерској вештини и то је Трунтић подржао. Када сам спарио бокс и Винг Чун постао сам пуно ефикаснији и реални тренинг као и борбе биле су ми блискије него салонско тренирање.
Када сам требао да отворим своју школу памтићу речи учитеља:
'' Ти јеси мајстор али за себе. Сада почињеш да учиш да будеш мајстор који ће вештину делити другима. То ћеш морати сам да научиш кроз искуство. Велика је то одговорност. Добијаш прилику да обликујеш младе људе и усмераваш их на частан пут. Успешан учитељ се познаје по успешним ученицима. Једног дана ћеш бити поносан када видиш своје студенте како су постали успешни у животу. Вештина ће се у некима примити али у некима ће пробудити оно најбоље у њима а то може да буде медицина, уметност, наука итд. ''
На жалост десио се рат у Југославији. Гомиле идиота на свим странама решили су да се убијају. Мржња је подигла зидове између граница које смо некада прелазили безбрижно и пријатељски. Ја сам дуго година водио школу Винг Чуна. Многи моји ученици су постали успешни људи на које се поносим. Стекао сам пуно пријатеља кроз борилачке вештине. У себи сам кроз тренинг отворио ум у шире и даље погледе пронашавши бројна друга занимања.
Моји тренинзи су познати као напорни и захтевни. Ја сам као учитељ веома строг и неумољив док траје тренинг а после тренинга увек расположен за своје ученике да им помогнем око свега што могу. То је наслеђе од мог учитеља. Он је у мени посадио вештину а ја сам је одржавао како би порасла.
Ово је мој неки опроштај од учитеља Славка Трунтића. И сваки пут када станем пред дрвену лутку да тренинрам сетим се Трунтине гараже и савета како и шта урадити, где је контракција, где је најбољи угао и структура тела. Сваки пут ће део Трунтића живети све док ове руке изводе покрете који су дубоко усађани у мени...
Хвала ти на свему драги мој учитељу Славко Трунтићу...
