Мој учитељ Славко Трунтић
Јунаци мог одрастања, они који су клесали моју личност, полако одлазе са животне сцене. Деветнаестог маја ове године, напустио нас је један од најважнијих — мој учитељ Винг Чун Кунг Фу вештине, Славко Трунтић. Те вечери, када ме је стигла вест да га више нема, изашао сам напоље и потпуно сам, затворених очију, одрадио прву форму: Сиу Ним Тау. Сваки покрет био је посвећен њему. Као да је стајао ту и шапутао ми корекције које ми је усађивао још од осамдесетих година прошлог века.
Путовање ка себи: Од Косјерића до загребачке гаражи
Мој први сусрет са Славком био је мој први додир са великим градом и другачијом културом. Авантура је почињала возом: Косјерић–Београд–Загреб. Након првог тренинга у фискултурној сали, Славко је осетио моју посвећеност. Сазнавши да сам превалио толики пут, позвао ме је у своју чувену гаражу.
За моје дечачке очи, та гаража је била Шаолин храм. Дрвена лутка, лептир мачеви, нунчаке и мирис дисциплине. Три сата је Славко посветио само мени. На растанку ме је помиловао по глави и рекао речи које су ми одредиле живот:
„Биће од тебе нешто, само буди упоран.“
Опседнутост перфекцијом
Наредне две недеље у Косјерићу тренирао сам сатима, свакодневно. Знао сам да устанем усред ноћи и излетим у двориште да проверим структуру покрета из прве форме. Проучавао сам историју вештине и теорију са таквим жаром да бих, како често кажем, сигурно радио у НАСИ да сам тако учио факултет.
Када сам се вратио у Загреб, учитељ је био задивљен. За један дан добио сам први и други ученички степен. Касније, када смо радили спаринге, док су се други жалили да их боле руке у блоку са мном, Славко ме је поставио за пример:
„Овај момак превали 650 км да би учио. Он тренира сам, док ви чекате само термин у сали. Он је схватио суштину.“
Лекција о мајсторству и одговорности
Када је дошло време да отворим своју школу, Славко ми је дао последњу велику лекцију. Објаснио ми је да је бити мајстор за себе једно, али бити учитељ другима — нешто сасвим друго. То је одговорност обликовања младих људи. Учио ме је да се успех учитеља не мери снагом удараца његових ђака, већ тиме какви су људи постали: доктори, уметници, часни грађани.
Нажалост, рат и мржња су подигли зидове међу градовима које смо некада прелазили безбрижно. Али вештина је преживела. Годинама сам водио своју школу, градећи успешне људе и пријатељства. Моји тренинзи су остали напорни и строги, баш као Славкови, јер је то једини начин да се посађено семе одржи у животу.
Хвала ти, учитељу
Сваки пут када данас станем пред дрвену лутку, ја сам поново у оној загребачкој гаражи. Осећам сваки угао, сваку контракцију и структуру тела коју ми је он показао. Славко Трунтић наставља да живи кроз моје руке и кроз сваког ученика којем сам пренео делић његове доктрине.
Хвала ти на свему, драги мој учитељу.
Коментари
Постави коментар