Пливање за Часни Крст у Косјерићу...

На реци Скрапеж бију трубачи, черге неке постављене, багери заустављају реку. Народ се окупио и гледа неке људе у гаћама. Да није вашар? Да није дан мрмота? Па шта је? Пливање за часни крст!

Знамо ли браћо и сестре шта је Часни Крст?

Благодат и сила часног крста се не налази у његовом облику, тј. самим тим што је крст, него је његова сила у томе што је то крст Христов, средство којим је Христос спасао свет.

То је жртвеник на који је Христос принео самог себе за цео свет. Сва кеноза, поништавање, мука, бол, смрт и све што је преузео за нас, врхуне у крсту. На крсту је доживео највећи бол и понижење за нас. Због нас је постао проклетство да би нас ослободио проклетства од греха и закона. Целокупно дело Христово, сво Његово човекољубље сажима се у крсту. Св. Григорије Палама нам приповеда како је неко иронично упитао једног од богоносних отаца да ли верује у Распетог, овај му је одговорио: да верујем у Онога који је распео грех.

На крсту је Богочовек разрешио трагедију људске слободе која је проузроковала непослушност првостворених, и будући послушан до смрти, и то смрти крсне." (Филипљ. 2, 8). Тако је поново усмерио нашу слободу према нашем Творцу, Тројичној Богу. На крсту је победио смрт ‡ смрћу смрт уништи ‡ тиме што је нашу смрт учинио својом, а својим васкрсењем нам је подарио живот и нераспадљивост.

Преко крста нас је спријатељио са Богом Оцем и подарио нам опроштај грехова.

На крсту је на најубедљивији начин показао да нас воли безграничном љубављу, чак и у часу док Га распињемо.

Може да се пише о Крсту и његовом значењу цео дан. И такву светињу ми Срби смо свели на вашарску забаву уз трубаче, ракију, празнословље, говоранције, политиканство, гордост, таштину и надасве ликове који гацају по води у гаћама. Свештеници ће доћи очитати молитве које 99% њих неће разумети и једва ће чекати да то заврше да виде ту атракцију како се у хладан Скрапеж бућкају голи људи. Камере су упаљене, фотографи шкљоцају, мобилни такође, све за селфи, све за гордољубљиво хвалисање по друштвеним мрежама. Хвала ти Боже што ћу да се хвалим како сам пливао у хладној реци. То Србенде! Викаће под гасом неки лик који се не сећа кад је задњи пут био на Литургији. 

Исус Христос који је поднео голготу за наше грехе, вукао је огромну крстачу на леђима док су га шибали, пљували, исмејавали, вређали, тукли! Ћутао је и ишао у смрт. Ишао је јер није био од овога света а овај свет га је тада убио а данас од Њега прави вашарске забаве. 

Неко ће рећи - Ћути Иване не осуђуј! Ма сиктер море! Не стидим се мог Господа, не подилазим народу и његовој накарадности. Бог је изнад свих и свега! 

Истински верници у Христу непрестано пливају кроз живот за Часни Крст. Пливају кроз покајање, праштање, даривање, кроз добра дела, кроз молитву, пост, Литургију, причест...

То је истинско пливање за Часни Крст а не атракција по реци уз трубаче, аплаузе, покличе и тртење ЈА сам пливао, Ја сам неки значај. Ниси синко, само си примио тренутне славе која испари веома брзо...

Опрости нам Боже јер не знамо шта радимо...

Опис наше стварности...

 

Дођу тако они минути што цеде неке туге из прастарих рамова који висе на зидовима сећања, а у њима слике прошлости. Једном сам имао све што ми треба за своју душу чини ми се да је био трен, а од тада прође читава вечност. 

Једном смо имали осмехе на лицима, овај град чинили ведрим док нису дошли тмурни дани корачница неотесаних ђилкоша. Под велом патриотизма одузели су нам живот и постројили га у своје оквире бижутерија кинеске производње. Данима на разгласу оптуживали су све наше дане среће као издајничке. Дан по дан један по један срећник подлегао је тмини па су се низ улице слиливали кораци несрећних људи...

Водене боје цуре низ зид јер слике прошлих дана роне тихе сузе. Срећа је постала мит и нестварна прича око ватре. Једном смо били срећни а када је то било више се и не сећам. То се деси када нико не пази да се увлаче у чопоре хијене жељне меса. Сада су то режања и пир је оглодао кости док се људи боре око остатака ничег. 

На згаришту морала вијају солитери похлепе. Тамо где су птице певале сада трешти гологуза певаљка коју ће богати власник да отресе полупијан у неколико секунди иритације нервних завршетака полног органа. Поправиће оно мало крпица на себи жудећи за славом и препуним сплавом. Клинци ће балавити на тог дебељка који поседује њен живот. 

А ми ћемо на друштвеним мрежама срати о моралу хистерично куцајући своје немоћи. А они ће од пара полудети још више па ће нас јахати спорта ради. Сиромашни изгубивши осећај вредности  постали су навијачи сопствених јахача за мало сена и воде. Праве коње биће срамота па ће побећи далеко од људи. 

Чаршијом се граде нови тротоари и нове улице да би сиромашни мање упадали у рупе а богати без проблема возали скупе лимузине...

Пушим крџу и пијем танку кафу у своја четири зида чекајући онај дан када ћу у један ранац спаковати нешто прња и отићи у мрски свет као домаћи издајник.Надам се да је и то близу...

Звоне звона небеска...

Грми Аранђеловац небом а нигде облачка. Светлице закрсте небо а нигде ни капи кише. Није невреме, није временска непогода већ  Небеска Литургија у цркви посвећеној Апостолима Петру и Павлу. Бог ме својим чудесним  путевима доведе на Свету Петку да будем на Литургији. На првом кораку прага овог храма Господњег озари ме топлина љубави. А звона...

Звона одјекују како напољу тако и у срцу моме. Као да се само небо обраћа:

- Приђите, поклонимо се и припаднимо Христу цару нашем Богу!

Као да сам ходио на великом сабору живих светаца док свештеници величанствено поје Богу молитве. А појци као птице небеске певају носећи ме на врх Свете Горе јер ми душа поста лака као перце. А народ само долази, поклања се и моли Господу. Не китињим причу, не улепшавам само вам препричавам оно што видех и што ме Господ удостоји призора. 

Ено га Нектарије Енгински у раскошу славе коју стече понизношћу за време овог трулежног живота. Све његове патње и трпљења, понижења и мучења Бог награди Нектарија да му се поклонимо. И док прилазих икони као да сам прилазио сунцу које сија и греје а не спржи. И свака икона је таква у тој светињи. Све гори чудесном светлошћу небеског огња да имаш утисак да ће ти се тело растопити од умилности. Сузе саме навиру од осећаја слободе и љубави Божије. 

Свештеници као под конац сви у једном духу, са понизношћу подижу руке ка небу. Док изнад њих као да се слива чудесна светлост. И сваки који благосиља народ као да држи у рукама мач који сече све напасти срца и тера свако зло.

Нестали су терети, нестале су питалице, рђаве помисли, бриге, туге, недоумице и гордости. Све је испарило под врелином Божанске љубави. Такав је осећај дат свима да стремимо ка Христу кроз покајање, љубав, праштање, врлине. Кроз таква дела у срцу Господ подиће нам храм свој и у њему служиће се непрестано Литургија. Ох како смо малени и безначајни са свим својим ставовима, мишљењима, предрасудама. Ох како се варамо многим пролазностима и хвалишемо памећу не видећи како нам време истиче брзо...

 

Више ме путем не прате...

 Михољско лето и шарени змајеви у небу вијају последњи лет. Ноћи су тихе као да се играмо жмурке, нигде никог на улици. Усамљени лампион жмирка над распуклим асфалтом. Ту и тамо у даљини забрунда аутомобил јурећи некуд. Раскопане улице чаршије аветињски зјапе у мраку док кафанице чкиље поспано. Касирка седи и броји паре минуле смене, последњи купац шушка са полупразном кесом и чешка се по глави за шта је дао толики новац. Враћам се кући ногу пред ногу не журећи нигде...

Поред мене промиче ветрић док ме верно прате стихови Балашевића

- Нема ме више у твојим молитвама, више ме путем не прате...

Никада нисмо одгледали филм до краја, неко га је прекинуо баш онда када смо требали да крунишемо заплет љубави. Ни одјавне шпице, ни оне музике на крају, само је пројекција угашена. Остала је она тмина да зјапи на платну...

А све је личило на срећан крај. Остарели гегамо двориштем загледајући једно у друго као некад. Није се десило. Ништа није као на филму. Стварност је сурова а свет данас је суровији него икада пре. Љубав је протерана и крије се у неким самотним пећинама чувајући успомене дубоко у себи...

На кривини која ме води дому свом усамљена кућа ћути својим тамним прозорима. Мачка искаче из смрдљивог контејнера носећи у зубима парче хране. Орахово лишће звецка у паду на асфалт. А иза мене и даље певуши Балашевић:

- Више ме не волиш, кад се враћам ниси будна, не гориш, гасне наша звезда чудна, лажна сребрнаста ствар...

У дворишту ме дочекају свеле кадифе док у соби жмирка кандило. Надвирим се мало да угледам трачак наде у тој малој светлости пред иконом. Стављам кафу, отварам свеску да запишем неке мисли. У том трену моја душа полеће далеко од свега. Тамо где често свраћам има место са којег видим Горњи Јерусалим. У тами једног брда седим на врху и чежњиво се дивим далеком светлу од злата. Маштам да ћу једног дана на крилима шареног змаја успети да долетим у тај обећани град. Покидаћу узицу која везује змаја за земљу и никада се више вратити нећу...

Када се спустим на земљу и затворим свеску, одложим пенкало и дубоко уздахнем. Пре него што заспиш Иване опери судове лења бубо! После се сручим у кревет, затворим очи у нади новог дана да ће бити нешто боље...

Целив који грми вером...

Чистота душе огледа се у очима. Зашто сва деца имају блиставе очи? Зато што су још увек небеске и нису замућене овоземаљским поривима. У деци се види сав смисао наше путање ка спасењу. Безазленост, искреност и чиста вера у љубави. 

- И дозва Исус дете, и постави га међу њих, и рече: 

Заиста вам кажем, ако се не обратите и не будете као деца, нећете ући у Царство небеско. Који се, дакле, понизи као дете ово, онај је највећи у Царству небеском. ( Матеј 18:2).

Једне вечерње службе у Цркви док сам стајао на молитви имао сам прилику да видим сав смисао вере у Христа. Лекција коју је Бог подарио те вечери озарила је радошћу моју душу. Често смо оптерећени правилима, разним мислима, тиштањима проблема, а све то донесемо у себи пред Бога. Дозивамо Га како знамо и умемо. Знамо све молитве, знамо кад се треба прекрстити, знамо сва правила али најважнију ствар заборављамо. А шта је најважније? Чистота и безазленост срца која имају дечица. 

Малог дечака подиже мајка да целива икону. Стајао сам и молио се Господу на служби док су за певницом певали молитве. Али из неког разлога пажњу сам посветио том призору када малени дечак целива својим уснама икону. Његови пољупци одзвањали су Црквом. Није то био један целив већ прегршт целива са таквом љубављу као да љуби рођену мајку коју није видео цео дан. Сваки тај пољубац чуо се као да грми у тим маленим уснама. Није прошло ни пола минута када друга мајка надноси једну девојчицу која истом снагом целива икону. У сваком том пољупцу имао сам утисак да чујем небеса '' АЛИЛУЈА ''. 

Радост тих малених анђелчића пренела се и на моје срце. Престао сам да говорим речи молитава, све је речено у тој понизности чистих душица те дечице. Озарила су моје учмало срце, растерала су све моје мисли гордости, чамотиње и брига. Мала деца су тим целивима одржала небеску молитву у Цркви да би сви ми присутни маторци требали да се постидимо јер ми као знамо шта и како. 

Често упаднемо у замку правила а занемаримо усрдност молитве и обраћања Спаситељу. Обасипамо се са безбројним формулацијама молитава а занемарујемо блиски однос са Господом. И тај однос према Богу је кључан. Или ћеш му се обратити искрено са усрдном молитвом или ћеш дробити хиљаде речи без и једне помисли да наспрам тебе стоји Господ. Јер ако си свестан Његовог присуства ни једна твоја реч молитве не може бити дробљење и верглање већ ће бити натопљена понизношћу пред Оцем Небеским. Замисли себе пред оцем, нешто си разбио у кући, или си направио неку глупост па треба да се суочиш са њим кад дођеш кући. Какви су осећаји твоји били пред оцем кад стојиш и знаш да је он ту и да можеш бити кажњен за несташлук? Црвениш, стид те ухвати, бројна осећања у теби дивљају. Е сети се идући пут кад станеш пред Оцем небеским и почнеш му се молити тог осећаја. Ако немаш иоле тог осећаја онда ти Господа не сматраш стварним већ си постао пука формалност верника који само изговара неке речи и ништа више!

Свесност присуства Господа показала су деца искреним и љубљеним целивом оног исконског осећаја у срцу која имају у својој непокаварености бића. Ка томе сви ми треба да идемо, на чишћењу душе од покварености наших порива. 

И причест кад примаш не иди као да си отишао на киоск по пљескавицу. Него пре причеста црвени од стида пред Оцем Небеским, признај му све грехе и труди се у поправљању. Па кад дођеш пред свештеника да те причести нека твоја душа осети Божију благодат у твојој понизности и искреном кајању пред Живим Богом. Зато сва деца на причесту заиста примају причест јер су им срца и душице блиставе. У тој чистоти њима је сасвим нормално да је Бог ту. 

И свештеник који служи Литургију ако није свестан стварног Бога и Небеског Царства је само човек у одежди који изговара речи. Јер ако свештеник у свом срцу има љубав према Богу и ватрену веру онда и кроз њега деловаће огромна сила Господња. Све је до наших срца драги моји и љубљени читаоци. 

Захвалан сам Богу на тој дивној лекцији коју су ми деца показала те вечери. Сваки њихов смех и безазлена трчкарања по Цркви изазивали су ми радост у Господу. Тако малени човечуљци а џинови вере наспрам мене одраслог човека. Велик је Господ у тим маленима...

Изложба фотографија '' Људи у објективу ''

 Петнаестог септембра одржала се и моја изложба фотографија '' Људи у објективу ''. Тридесет година сам фотографисао људе на улици, неким догађањима и сл. Истрпео бројна подсмевања мојих суграђана што носим фотоапарат у рукама. Али кренимо редом...

 

Једне вечери седећи код мог пријатеља Аца Јанковића - Гила, нешто смо почели да причамо о Косјерићу, фоткама и наједном се некако извукла реч '' изложба ''. Тада сам послао поруку мом пријатељу Предрагу Диковићу да ли би могла да се одржи изложба у просторијама АКЦ - а? Наравно Дика је рекао да би то волео да се деси...

 

Кренуо сам са припремом, разврставањем фотографија, корекцијама у фотошопу јер било је фотографија са веома малом резолуцијом, па је било оних на негативима. Све је то требало утегнути и одштампати. Мој мучени Епсон штампач је зрео за инвалидску пензију. Али успео је да одради посао и одштампа око шездесетак фотографија А4 формата на фотографском папиру. Муке сам мучио око механичких кварова на њему, данима загледао колико још има мастила и фото папира. Вукла ме је нека енергија да се то одради по цену да више немам ни капи мастила ни папира. Хвала Богу све је испало одлично!

 

Некако сам случајно упао у причу '' Дани Пере Лазића '' али заиста нисам хтео да имам икакве додире са властима, политиком и осталим глупостима. Та манифестација посвећена Пери је јако чудна, недефинисана и конфузна. Држао сам се АКЦ-а и мој ултиматум је био да без АКЦ-а нема ни изложбе. Хајде да помогнемо обострано једни другима. Нека '' Дани Пере Лазића '' дођу у АКЦ јер то је место расадник креативаца, уточиште слободоумних и обала културних размена. 

 Доносим фотографије у АКЦ, ређамо их на столове. Предлажем да Марија Ранковић својим осећајем преузме потпуно распоређивање фотографија. Ко ће боље да види целу причу него неко неутралан. И заиста Марија је предивно сложила фотографије и претворила их у једну бескрајну причу живота наших грађана забележених мојим оком. 

Тај дан пред изложбу био сам апсолутно без треме јер после толико година рада трема за такве догађаје једноставно не постоји. Улазим у просторије кад тамо столице распоређене, па шта је ово сунце вам пољубим? Како ће народ да улази и гледа фотографије? Лично сам морао да столице спакујем ( срећом склопиве су) и ставим на другу страну зида. Јер ако долазе људи на изложбу и затичу столице онда они морају да седну а то већ није изложба јер столице су окренуте супротно од фотографија. Брзоплетост организације често направи чудне потезе. 19 часова народ пристиже и то у великом броју. Посматрам реакције. Сузе, осмеси, гестикулације, приче. Господе успело је! Али неких петнаест минута почињу да враћају столице. Народ збуњен али седа они што нису имали места стоје. Седам и ја на бину за столом. Међутим, прича почиње о Пери Лазићу, ја седим затечен. Ред је да се ваљда прво прича о изложби која је отворила све и привукла народ. Али не! Опет та брзоплета организација јер имамо једну екипу која ради све у моменту и ону која планира али њу нико и не пита баш све. Филип Вукотић поставља ми питање о мојим сећањима на Перу Лазића. Ја ипак решен да испоштујем људе који су дошли на моју изложбу, вешто преокрећем питање у причу о људима. Морао сам и ако Филип ништа ту није крив. Био је ред да се прво посвети време изложби а не само да се пусти петнаестак минута да народ погледа и ајде сад на другу причу. То се тако не ради нигде. 

 Људи су били мало затечени и неки су ми рекли да су преварени јер дошли смо на изложбу а затичемо неку другу причу. И зато све ово пишем из поштовања свима који су дошли на изложбу да им објасним шта се дешавало. Верујте ми и ја сам био изненађен али нисам се нервирао. Рекао сам шта сам рекао на бини, поруке љубави, доброте и пажње једни према другима.  Није било љутње, чак напротив волим све људе са којима сам седео на бини. Они су јако паметни, имају прелепе приче али оно вече није било ни за њих инспиративно јер фалила је опуштенија атмосфера са врцавим хумором Пере Лазића и луцкастим упадицама покојног Небојише Ерића...

 Када ме питају како је прошла изложба ја им онако ко из топа одговорим САТИРИЧНО! Онако како би Пера написао у својим хуморима или луди Небојиша смислио неку опичену зајебанцију. Позовеш људе на дегустацију пршуте они дођу а на дегустацији нема пршуте него се прича о важностима веганске исхране. Ја сам се смејао те вечери као блесав јер у принципу све је испало мистериозно а мој силазак са бине је био у мом стилу, одо ја а ви наставите. 

 Да се разумемо, нико овде није ништа намерно урадио. Филип Вукотић је сјајан момак са којим бих увек радо сарађивао. Проблем је био само у тој организацији са ногу па бих топло препоручио мом пријатељу Фику - Фићи да промени стил организације јер није исто организовати метаљку на Црвеном Бријегу и манифестацију '' Дани Пере Лазића ''. Не врти се све око столова, ића и пића. А мени је посебно било смешно, урнебесно да дођем после свега у Хан да једем. Значи брате мили очекивао сам да ми изложба протекне уз трубаче, евентуално уз Гоци бенд и да се испред АКЦ-а окреће прасе. Скидам Филипу капу на стрпљењу и издржао је мушки све лудорије организације. 

 Била ми је част да сарађујем са Филипом Вукотићем, његовом супругом Сеном, са Маријом Ранковић, са Предрагом Диковићем. Такође била ми је част и да седим на бини са Драганом Шашом и Миодрагом Јевтовићем. Заиста ако ћемо некад да поновимо изложбу волео бих вас у тој причи али без '' шатра жива ватра '' стила. 

А посебну радост и понос изазвао је мој кумић Никола Рамчевић који је фотографисао изложбу и показао врхунско умеће и магију доброг ока. Све фотографије у овом блогу су његове...

А вама који сте били на узложби пуно хвала и све вас волим...

Рођење Пресвете Богородице - Слава Цркве у Косјерићу

 Имао сам ту част да у договору са свештеницима забележим славу Цркве у Косјерићу - Рођење Пресвете Богородице. Давне 1994. године моја прва репортажа за Радио Косјерић била је на дан Рођења Пресвете Богородице. Тада сам и покренуо радијску емисију '' Вера светих ''. Након толико година ево ме на новом задатку, да што верније забележим овај лепи и свети празник посвећен Мајци Божијој...

Не користим блиц и трудим се да што мање узнемиравам молитвен народ на Литургији са фотоапаратом. Све мора бити брзо, ненаметљиво и ефикасно. А заиста је у исто време прелепо бележити овако дивне тренутке где смо се сви сабрали у молитви Господу. Светло које се промаљало са прозорчића давало је довољно лепоте да све изгледа лепо. Мирис тамјана уз лепе гласове хора док се наши свештеници усрдно моле Господу и Мајци Божијој. Сви смо ми дошли са својим слабостима, гресима да иштемо од Бога спасење. Улазимо у храм Божији посвећен Богородици са великом надом и такви стојимо молитвено. Много различитих живота, проблема и искушења а један је Господ и једна је нада у Његову помоћ. И свако ко ревносно иде на Литургије, ко се усрдно моли у покајању и делима живи у праштању, доброти и љубави, осети ту чудесну љубав Божију. 

Литургија је била величанствена усрдним молитвама наших свештеника који ревносно служе Господу. Слава је била онако како и треба да буде у духу скромности и љубави без неких помпезности и баханалија што је мени лично изазвало радост у срцу. Храм Божији је дом молитве и ми све време морамо бити у Духу Истине. Јер после свете Литургије не иде да подврискујемо, преједамо се и опијамо. 

Захвалан сам на дивној сарадњи са свештеницима Сашом Станишићем, Жељком Пантелићем и ђаконом Јованом Стевановић. То су заиста дивне душе хришћанске које служе Богу. Посебну радост и буђење оне сентименталности према старим временима изазвали су наши стари свештеници Слободан Марковић и Радомир Трипковић...

Отишао је Ракац...

 

Некако те тужне вести заскоче кад се најмање надаш. Мене је просто шчепала за срце видевши да је мој добри пријатељ Ракац заувек напустио ову чаршију, њене улице којима је ходао оним својим лаганим корацима. 

Зар те више нећу сретати? Зар су наше приче о свему приликом сусрета завршене? А отишло је превише добрих саговорника, добрих сусрета на тим испуцалим тротоарима вароши па све више ћутим...

Ракац је био тих са оним благим осмехом и пун добрих прича које су мамиле осмехе. Волео сам га и та љубав неће престати јер је доброг корена у искрености. А тек данас чух да га више нема па ни на сахрани не бих а тиштала ме туга у време када је била.  Осети човек тај неки подмукли бол приликом одласка драгих људи. Нисам мог Ракца испратио данас на гробљу али ћу га испратити речима на Мислионику којег је он данима читао и давао ми подршку. Ево мој друже због тебе сам узео да напишем нешто а веруј ми да речи нема. Отишавши заувек са овог света оставио си ме без речи а треба да их накупим и од њих створим причу о теби. А како створити причу о добром човеку мој добри Ракче? Како рећи завршну реч о неком кога волиш а тог више нема? Немогуће је мој добри друже. 

Лако је рећи о празним људима пуно тога али о добрим и квалитетним је тешко јер имају богат садржај живота а то је тешко описати јер плашим се да бих тиме само смањио сјај. 

Отишло је пуно добрих људи са ове животне сцене као да је почела Божанска евакуација добрих душа. А ти мој друже био си добра душа или што би рекли душа од човека. Задњи пут сам те видео после операције. Био је то наш задњи сусрет и задњи пут када си ме обрадовао. А куд ћемо ми који смо остали без вас људи који сте уносили ведрине ове чаршије? Сад смо још сиромашнији твојим одласком. 

Збогом друже мој и нека те анђели чувају тамо где нема бола, туге ни све ове патње живота коју сви носимо. Одмори се у бескрајним лепотама небеских призора. Недостајаћеш...

Отишао је Ракац оним тајанственим тихим ходом неприметно да не пробуди успавано јутро и не ремети снено вече. У дану без њега тиња неверица и туга. Отишао је Ракац док кошаркашке лопте његове младости поскакују на паркетима. Само је одшетао тамо негде далеко у пределе који нас чекају једног дана...

Пред задушнице...

 

Кишно време некако се погодило као да оплакује мртве пред задушнице. То су они дани када гробља оживе од народа, када се пале свеће, каде гробови, простру чаршафи да се крка над мртвим телима. Кажу ваља за душу појести а и попити. Ретко ко прича о преминулима, у већини случајева су главне теме свакодневних проблема живих...

Скувај жито - кољиво, иди до цркве да очитају молитву. И то се ваља и ако је обичај пагански настао пре Хришћанства али га је црква из неког разлога канонизовала, можда зато што је обичај исплатив. Ево код нас је та услуга 2000 динџи. Петнаестак секунди молитвеног певанија од свештеника да му позавиди и Баја мали книнџа. Некако ми тај обичај не прија и не иде му уз савршеног Бога који ће да спашава душе тако што ћемо да скувамо жито. Више сам за молитву искрену него за церемонијале сумњивог порекла...

Задушнице су дан када будући мртваци обилазе мртве. Звучи морбидно али је истинито. Чим изађеш из мајчине утробе и заплачеш штоперица животног времена се пали. Штос је у томе да нико не зна које су цифре на тој справи...

Фале промене у реторици. Фале беседници љубави и помирења. Превише су грмели ратоборни, превише су лапрдали лажови, превише дробе лицемери. Време је да се окренемо променама и надам се да су оне почеле да расту у срцима грађана Србије. 

Параноја у Србији је предалеко отишла да су измилели лудаци који ће на крају оптужити лика који је изумео точак да је за све крив. 

Власт се узврпољила ко да је села на мравињак. Први пут се осећа страх у њиховим очима. Волео бих да се у народу пробуди бунт јер заиста живот је постао јефтин да га свака бараба може купити и посрати га. Обезвређено је све да је више бесмислено бити уљудан према битангама...

Срчем кафу скувану на флашираној води јер данима у чаршији нема пијаће воде. Има је али није за пиће. Чекамо те силне анализе и извештаје као болесни на прегледе за неколико месеци. Ево прилике да напунимо пластиком оне еколошке канте што су нам оставили по двориштима. 

На вестима зло и наопако јер зло пласирају наопаки како би истину изврнули наглавачке.

Ево киша и даље сипи...

Петак на измаку. Почео да се крца и јун месец. Пролази време у стајању. Постајемо нервозни због превише оних којима прија стагнација у говнима. Мора да се мрда иначе ћемо постати сједињени са фекалним смислом живота којег су многи прихватили из ситних користи...

Сутра ћемо да се ижџакамо над мртвима и кад чују како живимо неће зажалити што нису међу нама...

 

Да сам камен проговорио бих!

 

Не могу да не приметим колика је хајка у последње време на Цркву и Исуса Христа. Не могу ни да ћутим јер и да сам камен проговорио бих. Опште стање у Србији је сведено на накарадне вредности па самим тим и тумачење Јеванђеља, Исуса Христа и Цркве. Створила се погрешна слика о истинској вери коју су хајком претворили у лицемерску...

Да су свештеници кварљива роба нема ништа спорно, да су људи исто тако кварљиви не можемо порећи, и свештеник је човек и човек је човек и сви ми своје одговорности носимо наспрам сопствене савести... Нема безгрешних, нема савршених, онај који је једини био њега смо распели бирајући Вараву разбојника да се поштеди. Ко не зна ко је Варава Јеванђеље у шаке! 

Све што данас свет покушава да оспори окривљујући самог Спаситеља Христа није у праву! Све што сваљујете и поново распињете Сина Божијег радите из злурадости, неуспелих остварења у духовним покушајима и незнања. У Србији, и помињем само моју државу јер не занимају ме комшилуци. У тој нашој земљи створена је атмосфера корачница, нацинализма, надобудних синчина, надобудних тата који се све време клинче ђедовима јуначким. Жена! Жена је перилица, куварица и рађалица и јебилица. О па да! Јесте тако, тако је море! Е па није тако! И ви све наше рђаве манире  сваљујете на Цркву и Христа! Е па неће да може србенде, турбо четници из партизанских филмова, комуњаре, грађанисти и сви остали који ето из хира, неких права и правде распињете погрешног.  

 Сав Закон Божији обитава у две заповести: 

'' Љуби Господа Бога свога свим срцем својим и свом душом својом, и свом мишљу својом ''.   

'' Љуби ближњега свога као самога себе ''.  Исус Христ.

Ко љуби Бога у Њему живи, а ко у Њему живи обитава у љубави, доброти и врлинама. Али ми не живимо у Хришћанском животу, ми смо веру подредили својим слабостима која оптужују данас Цркву и Бога! Божански Закони су непроменљиви али ми смо пропадљиви и не гледамо какви смо него ћемо да сопствене грехе натоваримо на Бога. Ми се не држимо Божијег закона, ми смо веру у Бога сврстали на своја правила која данас одсликавају несавршеног човека а не Савешеног Бога! То што свештеници данас беседе националну политику по црквама и медијима је празнословље које нас је довело да више и не познајемо суштину Хришћанства - Православља. Величамо непрестано себе као нацију и гордимо се у пропадљивости. Али не раде то сви свештеници! На жалост они Христољубиви беседници једва се чују од ових политичких. Горди и надмени живимо у тами обмане и самољубља. Довели смо друштвени систем живота у опипљиво зло! Масовна убиства, масовна насиља, масовна равнодушност, масовна подршка криминалу и непоштењу је плод неверног народа. Претварамо се у бљутаву со! И знате ко је крив? Па Црква и Христос. Е па није тако!!! 

И комунизам има своје законе па је било лопова, убица и насилника, али ви не кривите комунизам већ појединце или лажете себе да тога није било тада.

Бог је љубав и тежња ка чистоти срца у врлинама, покајању и доброти. Вернику су дате смернице и потпуна слобода хоће ли или неће да иде тим смерницама. Они који иду таквим путем истинске вере су кротка бића препуна љубави, толеранције, добротољубља. Они који не чине то а говоре да су верници су само лажови и ништа више! 

Женска права! Дигла се прашина шта је рекао Патријарх Порфирије. Рекао је човек, рекао је поглавар администрације у Цркви, није рекао Христос. Јер Христос је био савршен и безгрешан и свака његова реч прожета је љубављу и спасењем. Нигде у Јеванђељу нема проповеди да се жена третира онако како се третира вековима у Србији или свету. Бог је проповедао љубав међу супружницима и међупоштовање! А то што смо ми људи потпуно заборавили Божије законе то је само наша кривица а не кривица Бога или Цркве. 

Токсично стање нашег друштва не потиче од Христа већ од нас самих јер ми слушамо своје слабости - пориве и не желимо да спутавамо себе у похлепи, материјализму и блуду. Кад може поп што не би и ми? Па није поп - свештеник савршени човек, он је пропадљиво биће као и сви ми. Не гледа се поп и не служи се попу ништа него Господу. Данашње свештенство превише беседи пропадљиви материјализам национализма. Превише се гордимо и надимамо самољубљем '' Србенда ''. Одрастају нам деца у зачараном кругу национализма, корачница, лицемерју и лажима. Вера православна се арчи за политику и све друге циљеве зла. То није добро, то је један велики грех! Не постим и не причешћујем се што сам Србин, већ што сам грешник који трага за Богом у покајању. Верујем у Господа не што сам Србин већ што сам душа која осећа и жели да се спасе кроз врлине и љубав. Ја сам Хришћанин православља који у вери не могу  да мрзим, осуђујем, величам себе, смејем се другима, оговарам браћу и сестре, третирам жене као крпе итд. У свом срцу нађох корова који ми је запосео душу, пригушио врлине и љубав. Покајањем, молитвом и делима прво сам кренуо да сопствени коров почупам. У том процесу постао сам другачији човек. Не може другачије да се иде за Христом! Утувите то у те ваше главе које користите за развратно - погане реторике. 

За мене као православног Хришћанина жена је равночовечна са мушкарцем. И Марија Магдалина је равноапостолска била и остала, види јада жена! Па како сад то? Види, Мајка Божија Богородица је жена и једна од Хришћанских највећих утеха молитвеника. Колики је број жена у светитељима? Велик драги моји. И ја као мушкарац молим се тим женама истом понизношћу као и светитељима мушког рода. Православље је код нас распето на све и свашта. Навијачки јереси урлања имена божијег, бакљаде, пуцачине. Хеј рођаци! Шта то радите? Знате ли ви уопште основе вере? Немате појма али помињете узалуд име Божије. Ви који оговарате друге, ви који сте пакосни, ви који сте похлепни, ви који сте распусни блудници, ви који сте лажови и сви ви и ја са вама у многим другим греховима ако се не држимо Божијих заповести смо лажови. То вам је као да сте чланови библиотеке и тртите се чланском картом а да ни једну књигу прочитали нисте. 

Нема спасења у непокајаном бићу, нема покајаног бића ако не чини дела покајања, до покајања неће нико доћи ако се не моли Богу и не принесе чисто срце. Формално постиш, формално се причестиш и мислиш да је то то! Није! Не иде то тако драги моји. За свети причест се припрема. То није пуки пост једем нешто посно и подригујем на рибу и паштету. Пост је свесност сопственог греха, покајање у молитви и молитвеном правилу које се дешава јутри и вече, то је дозивање милости Божије. Када се приближи дан уочи поста ти си већ себе довео у стање покајане душе и можеш да примиш причест. Али јок море! Ти постиш, дробиш о свему свачему, па ждереш храну јер си нешто гладан, велиш ова посна рана отвара апетит. Седам дана постиш, Богу се ни једном ниси помолио а и ако јеси то је нешто смандрљано. Дођеш у цркву на литургију, једва чекаш да литургија прође, а вала поп нешто одужи па цупкаш нервозно. Е онда зинеш и апиш причест и право из цркве у кавану севап је да се дрмне нека ракија. Причестио си се ради обичаја а не због истинске вере и ниси примио причест и то је горка истина драги мој православни брате! 

Или богати граде храмове, уређују дворишта а раднике своје не плаћају од срца. Џаба зидине ако храм не градиш у срцу свом и не дариваш пуну врећу добро набијену. Ако градиш храм да сви виде како ти то дариваш плату си своју примио. Ако баш желиш да градиш онда гради ону добротољубљем, помажи гладне, помажи невољнике то је живи Христов храм. Зидина ће бити на претек али хоће ли имати ко да их испуни вером? 

Е такви верници данас дробе о цркви о Христу. Такви се дрзну па попују. Такви су склони да здипе нешто неком, да преваре, да чине сто неких грехова. И због таквих неких они који неверују једва дочекају да оптуже Христа за све. Јао црква хи, хи, хи, па ко још верује у Бога. ЈА! И недам да ми Христа блатиш, пљуни мене и смеј ми се али не дирај ми Спаситеља. Радије ћу бити пљуван ради Христа него да ми ласкају ласкавци ако бих чинио грех и стидео се Бога. 

Где то зло не постоји? Зло је свуда, зло је и у манастиру и у учионици школе и у хуманим организацијама, свуда је зло присутно. Али то не значи ако је неко прихватио зло да је све зло. Зло је предлог у теби и ако си склон томе зло ћеш починити као на пример да бијеш жену јер ниси у Христу, ниси у вери, ниси се предао Богу већ злу и својим слабостима која владају тобом.

Ти који си желео да видиш Бога па си изгубио веру у Њега, сада га оспораваш, доказујеш да Он не постоји, да је Бог пуста машта. Не! Ти све време себе убеђујеш да Њега нема јер си маштом пошао ка Њему а не чистим срцем. Љут си на себе али то не видиш. У понизности се стиче величина док то не схватимо гордост ће нас и даље у пакао вући а живот овај превише смрди на адске пределе...

Поштујте жене, волите их и решавајте проблеме разговорима и стрпљењем. Не сикћите једни на друге јер у бури стреса човек ослепи. Прво се смирите па онда разговарајте. Ако сте верујући прво се помолите и молите док вам мир не обгрли срце. Онда разговарајте и проблеми ће се решити на леп и културан начин без злих последица. Све вас волим па и вас који хулите Бога јер ко сам ја да вам судим?