Мислионик

Када читамо Јеванђеље, слика је кристално јасна. Христос седи са рибарима, цариницима и сиротињом. Прва Евхаристија – оно исконско, прво Причешће – настала је у скромној јерусалимској соби, на обичној вечери, из чисте силе љубави и слободе. Није било златних круна, раскошних епархијских дворова, нити административних декрета којима се верни народ плаши и изопштава. Први хришћани су се окупљали по кућама, ломили хлеб и пили вино у ЊЕГОВ СПОМЕН, свесни да су они Како смо онда, браћо моја, стигли до тога да се данас верни народ третира као гомила незнабожаца која не сме ни да види шта се у олтару ради? Како смо дошли до тога да се Света Чаша користи као политички пендрек за дисциплиновање мислећих теолога, а да се поштени парохијски свештеници смењују преко ноћи јер су испали људи и стали уз народ и младост? Одговор је трагичан, али историјски неумољив: Оног тренутка када су богаташи и цареви ушли у Цркву, они су Јеванђеље заменили параграфом, а љубав хладним административним канонима скр...

  Ако бисмо данас тражили човека који је најдубље заронио у тајну онога што Бог јесте, морали бисмо да се вратимо на обале Галилејског језера, међу мреже и грубе рибарске руке. Тамо ћемо срести Јована, Зеведејевог сина. Сви га знамо као „апостола љубави“, али он то није постао преко ноћи. Није рођен са благошћу у гласу; напротив. Он и његов брат Јаков били су познати по надимку који им је сам Христос дао — Воанергес , што значи „синови грома“. Јован је био плаховит, нагао, пун оног младолачког, праведног беса. Био је то исти онај Јован који је тражио да се огањ спусти са неба и спали самарјанско село јер нису хтели да укажу гостопримство Христу. Био је максималиста, решен да иде до краја, али је на почетку тај крај замишљао кроз силу, тријумф и земаљску праведност. Како је онда тај „син грома“, тај плаховити рибар, постао старац чија је једина девиза на крају живота била: „Дечице, љубите један другога“ ? Наслоњен на Христов уздах Тајна Јованове трансформације лежи у близини. На Тај...

  Ако бисмо данас тражили дефиницију човека који је испунио Павлову Химну љубави и Јованово завештање, пут би нас неизбежно одвео на Световну Гору, до једне скромне келије у Панагуди. Тамо је живео човек који није имао ништа, а свету је дао све. Свети Пајсије Светогорац. Он није био далеки, недостижни аскета из древних књига; био је наш савременик, човек који је разумео сваку модерну рану, сваку панику и сваку сузу савременог човека. Када помислимо на светитеље, често замишљамо строга лица са икона. Али Пајсије је био потпуно другачији. Његово оружје била је бескрајна благост, зачињена оним финим, духовним хумором који је лечио и најтежу депресију. Говорио је да је његово срце као „магнетофон“ који снима људску несрећу, а његова келија била је духовна амбуланта света. Фабрика добрих мисли Старац Пајсије је имао једну прелепу, практичну теологију. Учио је људе да буду „фабрике добрих мисли“. Говорио је да људи у свету често личе на муве — они у свему траже само оно лоше, прљаво и по...

Свето писмо нас подсећа да све под небом има своје време. Постоји време за радост и време за покајање, време када се стоји усправно у слави Васкрсења и време када се колена савијају пред тајном људске немоћи. Када се ти светови насилно споје, не добија се дубља побожност, већ духовни немар преобучен у форму. Управо то је сведочанство литургијске стварности са којом се неретко суочавамо на празник Педесетнице. Блесак сједињења Света Литургија није обичан скуп, нити комеморативно сећање на прошле догађаје. Она је једина стварна реалност у којој се небо спушта на земљу, а време уступа место вечности. На Литургији се догађа оно несхватљиво људском уму: сам Христос силази међу нас, и кроз Тајну Причешћа, ми се сједињујемо са Њим. У том тренутку у човеку одјекује сила Духа Светога. Кроз Сина нам се отвара живи, несметани пут ка Оцу. То је врхунац људског постојања на земљи — блесак чисте, космичке радости и пуноће у којој верни с правом кличу: „Нека је благословено име Господње од сада и до ...

  „Јер где су двоје или троје сабрани у име моје, ту сам и ја међу њима.“ – Матеј 18:20. Ове Христове речи чине сав смисао нашег живота и спасења. Човек без човека не може чинити заједницу, нити Црква може постојати без те заједнице. „Ја сам чокот, а ви гране; и који буде у мени и ја у њему, он доноси многи плод; јер без мене не можете чинити ништа.“ – Јован 15:5. Човек без човека остаје без дела љубави – није онај Самарјанин, нити је остварен уколико нема човека да помогне човеку. Човек без човека постаје устајала бара у којој се гомилају трулеж и пропадање, па сам себи постаје отров. Данашњи свет је свет отуђености, свет кружока у којима се ствара зачарани круг једноумља, а једноумље није слобода у Христу! „Јер ако љубите оне који вас љубе, какву плату имате? Не чине ли то и цариници? И ако поздрављате само браћу своју, шта одвише чините? Не чине ли тако и незнабошци?“ – Матеј 5:46–47. Човек без човека не може спознати Христа. Јер, ми смо браћа и сестре који треба да чине заједни...

„А кад им опра ноге, узе хаљине своје, па севши опет за трпезу рече им: Знате ли шта ја учиних вама? Ви ме зовете учитељем и Господом; и право кажете, јер јесам. Кад, дакле, ја опрах вама ноге, Господ и учитељ, и ви сте дужни један другоме прати ноге. Јер ја вам дадох углед да и ви тако чините као што ја учиних вама.“ (Јован 13, 12–15) Увод: Лекција у прашини У овој једној јеванђељској слици сажета је сва тајна и сва суштина Истинске Цркве. Христос не држи предавање са катедре, нити Сина Горе уређује као парадни трон. Он силази на колена, у прашину, узима убрус и чини дело које је у тадашњем свету било резервисано за најнижи слој робова. Овим чином, Спаситељ није само показао смирење – Он је поставио вечни, непроменљиви закон хришћанских односа. Опрати ноге другоме значе преузети његов бол, скинути са њега прљавштину овога света, изједначити се са њим у љубави. На тој, изворној Трпези љубави ( Агапе ), однос међу вернима је хоризонталан: ми смо једно тело, браћа међу собом, где већина...