У овим временима поштење и доброта налазе се пред великом голготом. Поштени људи страдају јер су сметња оним непоштенима. Поштење је данас у мањини наспрам огромне непоштене. Борци за правду, поштење и доброту морају уложити десет пута више снаге како би се чуо њихов глас у гомили лажи...
Одавно сам хтео написати ову причу али сам прво у себи пустио да она одрасте као искрена без икаквих утицаја тренутних дешавања. Прича је о искреним борцима против неправде. Није прича о пуким политичарима који би да се упакују у идеално и надреално. Ово је истина и задовољство ми је да о њој кажем коју реч...
У Косјерићу постоји особа која несебичном добротом брани поштење, правду и доброту. Та особа је ватрени борац за правду. Често у тој борби задобије велике опекотине изгарајући огромну снагу из себе. То је борац који у борби даје себе неустрашиво а након битке само она зна колико суза, туге и разочарења је проливено у безнађу борбе. Храбри људи сами своје ране превијају. Слабо ко то зна јер није много храбрих а они о томе ретко причају. Не праве се храбри, они се рађају. Али борба за правду је опредељење као што је и опредељење за неправду. Морални чин сваког човека је да брине о равнотежи између добра и зла...
Не причам вам о неком мушкарцу командосу, причам вам о једној младој и храброј жени која је задобила моје дубоко поштовање. Говорим вам о Милени В. Орубовић - Ђукић. Млади интелектуалац, образован а природан са свима и непосредан. Мајка двоје деце, просветар, друг, борац и девојчурак у одраслој особи. Њене врлине исијавају до неба и ма колико неки покушавали да је блате то неће успети.
Често сам јој говорио да мало смањи енергију јер ће изгорети у тој борби са аветима данашњице. Нисам јој то рекао из пуке формалности већ из сопственог искуства. И знам да ће она радити по свом срцу ма колико је сви ми добронамерни саветовали да смањи давање свог бића. Не могу је зауставити ни они зли а ни ми добронамерни али је можемо ми са ове светле стране чувати.
Људи су зли, отровни и беспоштедни у својим ниским страстима похлепе. У стању су сваког доброг човека прегазити ради остварења својих циљева. Тако се и скоро нашао један сеоски ђилкош да вређа Милену на основу њеног физичког изгледа називајући је погрдним речима које ја не могу да вам овде наведем. Један безвредни лик који је видео корист у кеменолому дошао је да вређа једну жену на начин склон мушким кукавицама који у себи носе гомиле фрустрација. Једна нула хтела је да смањи вредност једној чистој десетки. И заиста био сам бесан чувши шта се десило. Био сам и разочаран колико су људи ниско пали и претворили своје достојанство у фекалије. Због чега? Због новца...
Зашто сам решио да напишем све ово о Милени?
Зато што људи олако схватају борце за опште добро. Лајкови, браво, супер, не дај се, издржи по друштвеним трају једну секунду у важности. Таква врста подршке је ништавна. Права подршка је у физичком присуству и стварној бризи о људима који се боре за све нас.
Желим да ти кажем драга моја Миленице да си ти пре свега добар човек који се бори за један нормалан живот овог становништва. Слабо ко ће те разумети јер времена су таква да се људи прво лате лажи него суштинске истине. Све што си већи човек у моралном, духовном и интелектуалном смислу, гомиле пацова ће све више и више покушавати да те заклоне. Трудиће се свим силама да те увуку у безначајност и некад ( зна и често) ћеш се осећати тако јер све је мање сабораца. Али сасвим изненада у осећају немоћи изнедри поново снага која диже на ноге. Ти не желиш да будеш ни звезда вечери, ни шеф одсека, ни неки фактор. Твоја борба није из тог разлога али дела и поступци уздижу човека на пиједестал важности. А ти си важна свима нама који желимо нормалан живот. И знам колико значи подршка и то јавна. Знам то проклето добро јер је скоро никада нисам имао у својој каријери осим оног што и ти сама имаш а то су лажи, оспоравања и извртања живота. Такав је живот бораца за опште добро. Гологота која зна да сломи дух, баци у депресију, отисне по коју сузу низ образе у полумрачним ћошковима празне собе. Знам како ти је када те вређају на основу физичког изгледа. Знам како је када ти претурају по животу као неки разбојници који пљачкају све твоје вредности. Знам какав је осећај и зато сам све ово написао јавно као подршка и као моје дубоко поштовање према свему што радиш.
Хвала ти драга моја Миленице. И увек ћу са поносом да станем на улици и попричам са тобом. И увек ћу бити ту ако не дај боже ове фекалне сподобе крену на тебе. Не губи веру у оно што те носи и не гаси тај пламен у себи јер све га је мање и мање. Ватре се боје звери зато се ноћу пали у дивљини. А ватра коју ти носиш је она духовна која плаши звери и по дану и по ноћи.
Морамо чувати људе који су као ти јер ако нам их отму тама ће нас прогутати једном заувек...
