Докле више председниче?

 

Знам га толико дуго да ми је временом постао брат. Знам да нема у себи злобу већ безазленост. Знам и да сам синоћ слушајући га, у себи осетио ону кнедлу неправде која задеси недужене од стране неправедних...

Ради се о мом пријатељу Димитрију Османовићу познатијем као Димче. Човек сервисира рачунаре и сналази се да има средства за живот, мајка прима малу пензију, њих двоје живе скромно али поштено и свако иоле нормалан у овом друштву такве људе ће увек ценити.  Јуче је дошао у дисконт на позив људи који га ту држе да би им погледао рачунар. Дисконт се налази на стоваришту оца председника наше општине Косјерић. Димче након обављеног посла са рачунаром, креће кући својим бициклом али дешава се непријатна ситуација. Капију затвара наш председник општине Косјерић и не дозвољава му да изађе. Затечен, а опет мислећи да се овај шали говори му: '' Дај немој ме зезати, уморан сам идем са посла''. Председник видно чудан у свом понашању каже да је неће отворити. У исто време он снима телефоном Димчета и говори му разне увреде да много '' шкефће '' што би у преводу значило да лаје. Да би наставио са оптужбом да Димче можда краде делове од камиона. Видевши да овај неће попустити, Димче позива телефоном полицију. Док је чекао полицијску патролу председник општине Косјерић наставио је своје небулозне оптужбе на овог човека. Како ми је Димче синоћ рекао, када се у даљини видела полиција да долази Жарко Ђокић председник општине отвара капију и говори: '' Сад можеш да идеш, а ја ћу им рећи шта је било''. Ту је све време био присутан и тзв. Фикус, познат нам је свима од раније. Интересантно је да постоје видео записи са надзорних камера али и снимак са председниковог телефона. Чак и ако избрише тај снимак, ако има правде и објективног истраживања, тај се снимак лако може вратити. 

Ово сам вам драги читаоци пренео онако како сам чуо од Димитрија. И почињем заиста да се бринем за безбедност свих нас који нисмо истих мишљења као ''наш'' председник општине Косјерић. Да ли је ово крај свих пристојности? Да ли је ово крај једне демократије друштва? Да ли смо сада сви лаке мете једне власти, једног човека који би по свим законима ове државе требао бити једнак за све председник? Одговор је лак, ЈЕСМО! Ми смо сада глинени голубови и забава бахатих ћацијеваца. Ту су увек један или два лика да посведоче да си крив на све оптужбе које се ћефну председнику. Колико смо немоћни постали наспрам државе која нас третира као стоку, изгубили смо сваки ослонац на правду и заштиту коју нам гарантује УСТАВ СРБИЈЕ. 

Зашто смо заћутали? Да ли ће овај случај са Димчетом проћи у тишини? Да ли ће правда занемети тамо где би требала да се брани и заступа? Ако за овакве поступке држава не реагује, ми смо званично постали нико и ништа као грађани Србије. Устав више не постоји, Закони су укинути, сврха живота је овде изгубљена.

Док се ми боримо за кору хлеба са муком, док загледамо најјефтинију храну у рафовима која је постала прескупа, они се бахате, имају, може им се и хоће још!

Колико је мој брат Димче добар, каже, јој да ти не будеш имао проблема што ћеш написати. Ех, мој Димче, ја имам проблема одавно од ових сподоба друштва. Немају они мени више шта да одузму, све сам због њих изгубио, али веру у Бога нисам и правду која стиже сваког и то УВЕК!

А ти председниче општине Косјерић, много си се предао злу. Није то добро јер ко чини неправду и живи тако што се другима свети, инати тај на жалост на крају увек доживи сопствени крах и срамоту која га обори да падне болно. Ако још увек у себи имаш и мало доброте, ухвати је и пођи за њом и спаси ту душу од пакла ком тренутно служиш. Кривоклетство је велики грех! 

А ти народе! Др'ж дупе крај зида, можда те тако неутралног случајно нагузе и прогласе колетералном штетом. За сваки случај свако нека носи неки лубрикант...

Почетак Божићног поста

 Данас је први дан Божићног поста. Онима који живе ревностан живот у покајању, молитви и делима њима је то дан као и сваки други. Они који не живе ревностан живот посвећен спасењу, редовним присуством Литургији нека овај пост буде почетак таквог живота. Не варајмо се да је спасење 7 дана поста и један одлазак на Литургију да би се причестили. Не варајмо себе да је суздржавање од мрсне хране 7 дана неки подвиг! Није! Твој пост није у изобиљу посне хране, није ни без молитве, није ни без сагледавања сопствене греховности. Твој пост од 7 дана без свакодневних молитава, без труда у вери и врлинама је апсолутно безначајан. Пост има смисао ако ћеш живот посветити врлинском начину живљења кроз покајање, молитве, исповести, литургијама, причешћу и делима љубави. Све ван тога је само формални приступ вери који нема циљ, нема смисао јер није почетак таквом животу већ илузија да ћу постом од 7 дана нешто учинити за своју душу. 

Храном се не спашавамо, храном постижемо неки вид дисциплине да се не преједамо, да узимамо разумно и да дане поста посветимо дубљој молитви, пресабирању како живимо и колико смо се предали Богу. Човек који нема молитвен начин у животу он нема ни додира са Господом јер молитва је разговор са Њим. Без молитве нема ни почетка спасења јер редовна молитва освешћује ум, срце и душу. Ко то не ради он не залази у зону спасења јер не живи литургијским животом. 

Апостол Павле каже: 

'' Не знате ли да сте храм Божји и да Дух Божји обитава у вама? Ако неко разара храм Божји, разориће њега Бог, јер је храм Божји свет, а то сте ви!''-1.Посл. Корић. 3:16.

Свети Павле нам је заправо рекао да ако живимо распусно, немарно, бахато, самољубиво ми тим животом разарамо Божанску творевину у нама, разарамо храм Божји у срцу и претварамо се у злобу а то је веома опасна зона паклених стаза. Зато је почетак поста идеална прилика да се уз помоћ Божју почнемо спашавати и борити против својих слабости. Ко се мучи са пороцима попут кладионица, алкохолизма, оговарања и других слабости, ето му сад прилике да крене у борбу. Да уз Божју помоћ и нашу сагласност да нам помогне Бог, победимо своје греховности. Јер ако човек не саучествује трудом молитве, трудом трпљења, трудом дела и покајања, Бог стоји, јер не меша нам се у нашу слободу воље. Ми смо ти који треба да желимо спасење и да свим срцем призивамо Господа да нам помогне. Свети Силуан велики подвижник рекао је да сви они људи који су своју наду положили на Бога, мирни су у Богу (заједниче са Богом), зато што их унутар душе весели благодат. Сваки човек ће добити благодат тек после труда, тек после неког времена молитве, покајања, дела и редовног присуства на литургијама причешћујући се. 

Не варајте се површним хришћанством. Не заносите се србовањем, неће вас спасити махање заставама, неће ни тетоваже крстова, икона по кожи, неће вас спасити ни крсна слава јер спасење не функционише по аутоматизму ''ја сам православан'', то су све самообмане човека. Спасење је у ревности - борби коју живимо од литургије до литургије. Не спашава нерад на црвено слово већ молитва и добра дела. Не спашава ни бројаница око руке као амајлија, већ њена молитвена употреба. Ревностан начин живота није како многи мисле савршен и чист. То је велика заблуда. Ревност је излазак из греховног блата. Сваки пут када дођеш на Литургију приносећи молитву за опрост грехова, приносећи труд дела, приносећи себе у жељи спасења, доћи ћеш пред Христа са тим али нећеш бити ни чист ни достојан. Али те Христос зове баш таквог који се бори у спасењу са греховима и таквог те жели на причешћу. Свети Григорије Богослов јасно је изражавао веру у реално присуство Христа на причешћу. Као што је Свети Игњатије Богоносац говорио, тако и Григорије Богослов каже: '' Благодат која се добија причешћем је снага која се супротставља распадању и смрти и води ка Васкрсењу''. Овај велики Божји угодник, Свети Григорије Богослов децидно нам је рекао: '' Евхаристија је не само централни чин богослужења, већ и срж целокупног хришћанског преображаја и спасења.'' Свети Максим Исповедник каже да причест није само успомена, већ и стварно учешће у Оваплоћеном Логосу Христу! Кроз причешће, верник се сједињује са телом и крвљу Христовом, чиме се његова људска природа уводи у обожење (Theosis). Дакле, Свети Максим Исповедник је причест схватао као врхунац литургијског живота.

Зато је битно да човек живи молитвом, делима, покајањем, праштањем, врлинским уздизањем, понизно, трпељиво и смирено. То је ревновање јер ревност не значи да си ти свети човек већ онај који излази из греха али грех се не побеђује преко ноћи нити 7 дана поста па после тога распуст, не мора се у цркву. Није спасење ни 40 дана Божићног поста ако не наставиш после тога да живиш хришћански. Пут спасења је од твог почетка молитвеног живота па до смрти. 

'' Устани ти који спаваш и васкрсни из мртвих, и обасјаће те Христис!'' - Посл. Ефесцима 5:14.

Јер живот без Христа је живот мртвог човека који не иде ка васкрслом Богу већ ка пропадљивом и пролазном свету. 

Свима вам желим благословен почетак Божићног поста да уз Божју помоћ побеђујете своје слабости и да вам у срцима васкрсне Христос како би живели у радости спасења. 

Записи из Грчке...

 У чему је спасење Господе? Да ли сам ти дражи само у молитви, у редовним литургијама, причестима или постоји још нешто што је везивно ткиво, што је оно што нас чини Твојима. Шта су то дела љубави? Дуго времена сам трагао и наилазио на бројне приче духовних отаца, на речи мудрих молитвеника али увек је фалио тај коначни одговор у срцу да одјекне у мени и да ме прожме целим бићем.

На путовању по Грчким светињама Господ ме је удостојио одговора кроз дело љубави. Дао ми је да конкретно будем у делу и да дело у мени да одговор од самом значају дела!

На граници са Македонијом прво смо свратили до једног ресторана да се окрепимо. Тада сам угледао њу која излази полако ногу пред ногу из аутобуса. Два штапа у рукама, капица на глави слична оној на икони Св. Спиридона. Од аутобуса до ресторана имала је узбрдица и превише степеника. Стао сам и одмах понудио да јој помогнем да дође до ресторана. Први сусрет са њеним очима био је исечен погледом. Љубазно хвала али не треба, сама ћу није ме поколебао. Господ ме је на овом путовању од старта даривао благодатним миром и као да сам владао временом да видим оно што се не види. Тај осећај је био тако нестваран као да си у више димензија. Она се зове Јелена, имала је повреду кичме и заиста тешко корача. Оштра у одговору, чак у неком тренутку непријатна али тако лековита за наше сујете, Јелена ме је одбила да јој помогнем. Пустио сам је саму и рекао да овоме није крај и да прича тек почиње...

Када путујеш ти си обузет својим пртљагом, малим комфором оног седишта и усмерен да дођеш до циља. Ту се развијају приче, познанства и слични духом одмах нађу заједничку реч. Чим аутобус стигне до манастира сви трче да уђу у њега. Они немоћни морају да истрпе погледе других, скривене осуде, нестрпљења и сл. Наредно стајање било је у Грчкој код бензинске пумпе. Поново је тоалет далеко у ресторану и то на крају. Јелена излази полако чинећи кораке као сећања. Овог пута сам се нацртао одмах до врата и чекао је. Поново онај оштри поглед, поново то противљење и став могу ја сама, нећу никог да ми помаже. Али овог пута  Господ ми је дао умилност и стрпљење. Хајде Јелена, хватај ме за руку да одемо тамо где си наумила. Речи правдања, речи ма могу ја нису ме дотицале. Она је баш тешко корачала. Напољу Грчки топли ваздух и рађање зоре били су прелепи. Хајде сестро моја! Хајде да нам сваки твој корак буде у част Пресвете Богородице. И некако смо дошли до циља. У повратку, Јелена примећује да иде брже, да јој је корак лаганији. О слава Богу, слава Мајчици нашој рекох јој. Али ово је тек почетак сестро моја. Бог ми је дао тебе да ти служим и сваким заједничким кораком мени је почела служба Господу и то је била најдужа литургија у мом животу јер је трајала од почетка до краја путовања...

У манастиру Светог Јефрема Неомакријског, сви су отрчали а нас двоје остајемо сами. Иване брате мој, ти због мене касниш. А ја јој рекох да сам баш на време стигао и да је служба Господу кренула пре свих ових који су ушли у светињу. Јелена, сва служба и сав смисао спасења је у делима. Ово што је мени Бог даривао да теби служим је нешто најлепше што сам могао желети. Јер ово што чиним теби из љубави је заправо моја служба Њему који је пострадао ради свих нас. А види мене глупана како сам награђен да жртвујем гледање и фоткање манастира и да не видим ништа, да не осетим ништа а са тобом док се успињемо до дворишта све видим и све осећам и Господ је са нама. У том тренутку мој брат свештеник Миломир појављује се са инвалидским колицима која имају у манастиру. Хајде сестро Јелена седај у ауто, није много брз једна коњска снага али те тај коњ воли Христом. Почео сам да се шалим и смех нас је обоје озарио. Уз посебну стазу узбрдицом јурцао сам гурајући Јелену у колицима. У делу где је мермер чак се чула и шкрипа гумених точкова. Види Јело како бре потписујем, сад смо ко  два одбегла разбојника, лудујемо у овом возилу. Шала је нестала када смо прилазили моштима Светог Јефрема. Тада сам видео сасвим другу Јелену. Устаје из колица са муком али жели да на ногама приђе светитељу. Очи пуне суза, покорност и молитва. Ходим иза ње као сенка и плачем од силне милости Божје благодати. Док су други јурили флашице да сипају воду јер је света, ми смо се купали у живој води која озарује истином и љубављу Божјом. Ти спори кораци Јелене  у очима људи који немају смирење изазивају нестрпљење и порив журбе. А заправо у тој спорости је смирење у ком се озарујеш благодаћу Господњом. Ти мали кораци били су у мом срцу одјек молитве, одјек покајања и захвалност Богу што ме учи делу служења другима. 

'' Дечице моја, не љубимо речју ни језиком, него делом и истином. '' - Јованова 1 Посланица 3:18.

 Док аутобус иде друмом, седим и напајам се молитвом '' Господе Исусе Христе Сине Божји помилуј ме ''. Та молитва у срцу врши службу Господу и често је присутна док говорим са другима. Заиста Господ ми је даривао благодат смирења кроз коју сам доживео пуноћу служења другима, пуноћу да себе поставиш иза других. Док је Бог у првом плану све остало је на свом месту. Чим почнемо себе да гурамо напред одмах се покажемо пропадљивим, одмах нам све смета, ништа нам није довољно и стално се жалимо. 

На светој литургији у цркви Светог Јована Руса Јелена је била сама са Господом и код моштију Св. Јована. Не познајем речи Грчког језика али лепота службе и усрдна молитва свештеника дотакла је моје срце да осетим пуноћу љубави Божје. Скривен у ћошку прелепе цркве, могао сам и да принесем Богу коју сузу покајања а да нико не види. Пред сами причест принео сам Богу служење другима, рекох му: Господе дошао сам Ти да ме озариш силом Твојом, ево ја недостојни долазим јер си ме Ти удостојио твог страдања ради мене грешнога. Ево Господе долазим ти сав грешан, сав рањав од греха да ме осветлиш, да ми олакшаш терете које носим, да ме ојачаш да наставим кораке у спасењу... Причест је одјекнуо у мени да сам заборавио где сам и не знам како сам се вратио на место где сам био. Требало је времена да било шта проговорим. У мени су на неки чудан начин одјекнуле речи:

Причест мојим телом и мојом крвљу добијаш благодат онолико колико си чинио дела љубављу, колико си служио другима. Молитва, пост, покајање, праштање све је то саставни део спасења али добијају пуноћу делима. Дело служења другима је пуноћа спасења јер и Ја дадох себе целог ради свих вас служећи вам. Причест није таблета која се пије у одређени сат, није ни изнуривање постом, није ни дуга молитва, причест добија пуноћу када чиниш дела љубави служећи другима. Дела љубави су жива литургија у славу Божију. Јер саслужујеш из љубави не очекујући корист, не слушајући оно хвала ти, само чиниш да све буде кроз Бога. 

Стижемо до цркве где је Свети Никифор Лепрозни.  Аутобус не може тамо али јављају нам да због Јелене аутобус уђе у двориште. Путници су одавно отишли, Јелена и ја идемо полако и како долазимо вратима цркве појављује се свештеник са дугом црном брадом и анђелским лицем са очима које те просто плене љубављу и смирењем. Он је пошао пред њу и благосиља је крстом Св. Никифора, прво њу па мене а онда ми прилази и грли ме. Имао сам осећај да ме грли небо драги моји читаоци. Није ово бајка, преносим вам колико могу речима доживљено. 

Улазимо у цркву, Јелена целива мошти, свете иконе и стојећи иза ње и ја плачем од умилности коју нам је Господ даривао.  Није лако трпети бол, ходати а имати слаб осећај у ногама, али жртва и трпљење давали су снагу да ово дивно створење све нас учи смирености и трпљењу. Сваки пут смо се шалили, био сам беспоштедан у шалама а смех је и лек, радујемо се у васкрслом Христу, славимо Бога живога! 

Нисам јурио чудо, чудо се дешавало у тим корацима са Јеленом. Нисам танковао ни воду по свим чесмама манастира, све време сам имао осећај пуноће са извора живе воде у служењу другоме. Нисам јурио пипање светиња, нисам јурио иконе, нисам имао никакву потребу да поседујем нешто од светиња. Био сам у пуноћи љубави Христове јер ми је показао шта су дела љубави и даривао ме да осетим ту пуноћу у делу које чиних по Његовом промишљу. Нисам оставио ни једну цедуљу са именима за молитву јер буктиња молитве непрестано је сијала у срцу. И сва светиња и сав смисао светиње остварује се у делу која сведоче реч Божју: 

'' Царство Божје не долази на видљив начин. Нити ће рећи: Ево га овде'', или: '' Ено га онде'', јер гле, Царство Божје унутра је у вама. '' - Ап. Лука 17:20,21.

У манастиру Ксења где се чува делић појаса Пресвете Богородице десило се необјашњиво и неописиво. Јелена иначе врхунски говори Грчки језик, и њена драгоцена комуникација је пуно значила. Монахиња јој је рекла да седне и сачека. Брат Миломир добија благослов да ковчежићем у ком је појас Мајке Богородице благосиља верни народ. У том моменту стигла су још два аутобуса у манастир из Румуније. Отац Миломир благосиља једног по једног и у једном тренутку почињемо да певамо Богородици '' Тебе славе анђели и ми грешни на земљи, Света Мајко Бога Христа, Дјево Пречиста.'' Почињем и ја да певам од певнице док је наш брат по Христу Дарко певао од врата, нас два мушка гласа попуњавају женски у средини. У том моменту над свима нама се излила таква благодат која је изазвала сузе свима присутнима. Браћа Румуни плакали су, њихов свештеник прилази и гуши се у сузама. Присутна милост и љубав зауставила је време и чинило се да је вечност одшкринула врата да осетимо оно шта нас чека након живота на земљи. Дуго нам је времена требало да се приземљимо овим чудом сабрања под благословом Мајке Богородице. 

И тако од светиње до светиње пут пролази час на мору трајектом, час на друму кроз вијугави пут. Код Светог Нектарија Егинског одморио сам се код његових моштију. Стајао у тишини коју ми је Господ даровао да никога нема код Нектарија и ако је манастир био пун људи са свих страна. Тих двадесетак минута самоће код моштију Оца Нектарија оставићу за себе јер није све за причу. Али сам захвалан Богу на свему...

На овом светом путовању читали смо акатисте, молитве и зборили о Господу. Упознао сам пуно добрих душа попут Марије, Милене, Марине, Мирјане, Љуба и других... Везали смо се Христом и молитвом.

А када смо дошли до Светог Пајсија где је паркинг превише далеко, све је изгледало да Јелена и ја немамо шанси да стигнемо на време. Сви здрави на ногама су очас посла били у манастиру. Јелена  ногу пред ногу у смирењу, мени под руку јер сам био помоћни точкић како би себе назвао у шали. Нема журбе, нема никаквих лоших осећања, све је у радости Божјој. Манастир држи до строгих правила, жене не могу без дуге сукње. Протокол је такав. А нас двоје како се појављујемо близу дворишта, отварају нам посебна врата монахиње и улазимо као неки посебни гости. Кажем Јелени ево Пајсије нам све обезбедио. Пошли задњи и стигосмо полако међу прве. И поново се у делу потврди реч Божја: '' Али ће многи први бити последњи и последњи први.'' - Ап. Матеј 19:30. Поклонисмо се Светом Пајсију, у цркви нас благослови један млади свештеник. Наши кораци прођоше полако онако како је и у смирењу Свети Пајсије ходио.  Понизно у смирењу носећи у срцу запаљено кандило љубави према Богу. 

Господ на чудесне начине даје одговоре и савршен је учитељ. Од тог дана у мени се променило много тога. Насмејем се оном Ивану који је у младости желео да буде у центру пажње, да буде рок звезда са хиљаду подигнутих руку у вис. Али да нисам прошао тај пропадљиви свет и доживео врхове не бих ценио ово данас где само желиш да будеш у смирењу и да у сваком човеку тражиш оно добро. Не бих научио ништа да нисам био у паклу гордости. Онај врх у пропадљивом свету је заправо дно јер човек гордећи се не схвата да пркоси Богу. Временом Господ ме је учио на бројним примерима где су моје грешке, а патње и муке биле су лек које данас благосиљам. Јер кад служимо једни другима ту се подиже жива црква Господња. Нико се не надима нити жели првенство. Онај који себе не истиче у први план, Бог га постави тамо где треба у невољи да буде Његов сасуд утехе и речи спасења.

Смирени људи у Христу око себе изливају мир, радост и небеску храну па се после дружења са њим и ти надахнеш Богом. Нека нам свима буде циљ Христова заповест: '' Љуби Господа Бога свога свим срцем својим, и свом душом својом , и свим умом својим.'' - Матеј 22:37. Ко оствари ову љубав тај ће волети ближње своје на савршен начин. Слава Господу за све. Амин.

 

 

 

 

 

Преверзни монструми СНС-а

 Језиво је видети људе које си до јуче видео као породичне да због странке потпуно изобличе своје биће и људскост. Проблеми са децом не решавају се на нормалан начин већ се заташкавају преко странке која сваку услугу дебело наплати. Оно што ти СНС среди знај да је исто као да си ђаволу душу продао...

Упијајући информеров демонизам човек оно божанско преокреће на ђавоље јер се храни осуђивањем, злобом, мржњом и чини лоша дела. Из дана у дан та особа све мање личи на људско биће а све више личи на гнусобу која је сва у гнојним ранама духовног пада. Свест помрачена више не види шта је исправно а шта није. Познајем те неке особе које ме мрзе зато што сам противник овог напредњачког зла. Док они мене мрзе ја сам ту где јесам у свом дому живим скромно у милости Господњој. Не тражим ни од кога ништа, немам амбиције да постанем функција или да ме странка запосли. Само желим живот у Србији где ћу да живим од својих вештина, знања и способности без страначких уцењивања и саплитања. Тренутно су ми свуда врата затворена због мог активизма и борбе за нормалан живот Србије...

То што сте ви кукавички пришли тренутној власти и сада све нас мрзите јасан је знак какав сте сој људи. Такви као ви су наше дедове спроводили фашистима на стрељање, такви као ви сте наше дедове друкали удбашима па су или завршили на Голом отоку или под земљом. Такви као ви сте сој људи које кукавички брани своје голе гузице по цену да сви други поцркају.  Такав сој људи уништава ову земљу предуго и време је да вам се стане на пут!

Такав сој људи нас пописује на подобне и неподобне па тај списак предаје централи. Такав сој људи је у стању да гледа како нас батинаши комадају шипкама, ножевима и шутирају крваве по улицама. Такав сој људи је у стању да мајци чије је дете погинуло због корупције, пушта песме у инат и да јој се цери у лице. Такав сој људи је перверзно монструозан јер је демонизован. 

Чему ли се ви уопште недате? Зар мислите да ће вас заобићи наплата правде? Не да ће вас стићи него ће вас ударити тамо где сте најтањи да вас заболи много више него ову мучену мајку погинулог сина којој наносите монструмски бол. Сада вам ђаво даје све како би вас што више потопио у блато пакла а онда изненада све ће да вам узме. Очај који вас буде снашао можда вам и спасе душе ако будете умели да се покајете пред Богом. Ја вам све праштам и ништа не замерам. Свака ваша погрда и свако ваше отимање мог парчета хлеба из руку мене радује у Христу а ви то никада не можете разумете јер сте превише злобни да видите даље од носа. 

Ваша дела зла вас чине проклетницима који ће дуго времена шкргутати зубима када вам све што сада гомилате ђаво одузме преко ноћи. Неће бити ни информерских бљувотина, неће бити ни локалних шерифа, неће бити ни ћациленда, ничег неће бити осим вас пред огледалом. А када будете себе угледали у шта сте се претворили коса ће вам се дићи на глави од призора.  

Сад сте силни, сад сте бахати али сила брзо прође и престижи се распадну. Остаје само срамота да вас прати у корак као аветиња ноћу...

 

Сотонино гнездо пред Скупштином

 Шта рећи и има ли смисла више говорити?

Синоћ уз трештање музике, она владајућа Србија смејала се и пркосила вриском једној уплаканој мајци чије је дете погинуло. Демонизован народ који се отворено приклонио људској гордости показао је своје право лице. А где је наш Патријарх цркве да дође и каже како то није добро чинити? Где си пастиру да станеш између као Патријарх Павле? Да будеш миротворац, да будеш глас разума? Нема те, бавиш се како да смениш Митрополита Јустина јер се успротивио овом владајућем злу. 

Где сте духовни оци, пастири да неустрашиво кренете за Христом не марећи за овим земним и пропадљивим? Не мрдате из свог комфора богатећи се на онима који су животе дали за Христа. Њиховим именима, иконама и моштима згрћете себи новац. О како је лако беседити о љубави, спокојству када вас не жуља немаштина, трка за храном, страх од неплаћених дугова. Кнез света вас је поробио вашим слабостима и постали сте плод пропадљивости, злобе и грамзиво сикћете бранећи своје престиже. 

Где сте духовни оци да попут Апостола храбро похрлите и смерно загрмите о Христовој љубави, да не марећи за себе чините дела Христа ради. Дела љубави! А не дела за своје користи! Стадо вам је разорено, вуци га комадају и крвави су торови на све стране. Стадо вам је гладно и жедно правде, доброте, пажње и Христа а ви ћутите или кад проговорите лаже сте! 

Јуче је Србија показала своје право  лице и духовно стање. Стењала је, подврискивала, церила се у лице уплакане мајке. Онда су зликовци режали на народ, гађали га бесно, вијали моткама и шипкама. Створили сте духовни оци вашом млаком вером сотонине черге пред Скупштином државе.  А његова светост Порфирије шта чини? Ништа! Нема га међу људима, нема пастира међу овцама, нема га са штапом да растера звери. Постао је партијски послушник уз менторство Иринеја. Ћути његова светост да не проговори њихова служба. Тако се и постаје службеник кнеза света. 

Зацарило се зло на лажима а лаж је прихваћена као истина. И распада се држава од трулежи и злобе. Проклетници се распомамили од ђилкоша из затвора до жентурача торокуша. Галаме и прете, шаљу инспекције да затварају продавнице непослушнима, храбре и честите хапсе као зликовце а зликовци им наређују. Содома и Гомора у Србији! А духовни оци нам дробе о смирењу, љубави и трпљењу а нису у стању да истрпе ни трунчицу оног што мучени народ трпи годинама. 

Лако вам је цитирати светог Јована Кронштатског али не пада вам на памет да попут њега жртвујете све ради Христа. О како је лепо сад дробити о Светом Нектарију који је трпео прогоне од цркве али нико из цркве да се усуди да бар мало буде Нектарије. Али зато је лепо згртати новце над именом Нектарија! 

Ево доносимо вам светитеља у манастир, похитај народе, давај, давај прилоге! Од Бога вам здравља. Само дођи, пипни, тури пара на крст, на икону. А не говорите о истинском спасењу да кроз дела једни другима служимо. Да онај који је први буде последњи, таман посла да ви прваци будете задњи, па чему онда шљаштећа жезла у рукама и златне одоре? Ајде сиротињо, похитај и уздај се у нас, ми те спашавамо моштима, иконама, бројаницама од циркона. Пусти бре ове што говоре истинску веру, па они немају ништа то је бре сиротиња!

Боже! Опрости! Не знају шта чине! 

 

 

Добро нам дошли

 Можеш сипати у бистру реку све твоје отрове, а она ће својим током да их раслаби и поново себе учини чистом. Србија је дуго времена постала бара у коју су изливали токсични отпад радикализма мржње, изопаченог национализма, поганих реторика, бљутавих лажи. Та бара устајала створила је гомиле зомби напредњачких сподоба - ћацади. 

Они су наша бистра вода која тече Србијом, они су оно светло након тешке и тамне ноћи, па када очи угледају рађање сунца заплачу од љубави према новом дану. Деца! Ми их зовемо деца, а заправо су то људескаре и колоси храбрих, паметних и кротких.  Студенти су река која долази са чистог  извора. То је та љубав која буди срца, то је та кап воде која враћа у живот после тешке суше. Они су дошли из будућности у садашњост како би нас извели заглављене у прошлости! 

Деца - студенти из Новог Пазара стигла су синоћ пешице у Косјерић. Никад веће емоције и љубави није букнуо овом чаршијом из срца наших грађана. Како да будеш равнодушан пред њима који су носиоци светла у овој тешкој тмини? Не можеш да будеш равнодушан, срце се отима а очи почасно сливају сузе неописиве и нетварне радости. 

 

Полиција их је зауставила недалеко од села Тубићи. Неко је наредио неком па је тај послао полицију да претреса ову децу, да претура по њиховим стварима. Као најме пронашли су телескопску палицу и бибер спреј у комбију и терете возача за недозвољена средства. Телескопске палице можеш да купиш где хоћеш као и бибер спреј. И то је спорно наспрам ходајућих батинаша, наспрам ходајућих кримогених досијеа који без скривања врше насиље над грађанима. Има ли краја овом лицемерју власти. Имаш ли границу понижавања човече у униформи? Докле ћеш се више савијати гомили буздована који те шаље да бијеш, хапсиш и прогониш свој народ? Имаш ли милионску плату за тај посао? Вреди ли крвави новац свега овог што радиш? Хвала Богу па су деца толико веће силе у својим срцима да су вас одувала синоћ и наставила ход своје свете мисије...

Сузе, радост, љубав, поклич слободе размењивао се до небеса између ове деце и нас који смо их дочекали. Слобода брате, слобода сестро, слобода деда, слобода бако, слобода течо, слобода тетка! Склони тај поглед са тих телевизора, дисконектујте се са тих усисивача вашег живота. Укључите се у живот који протиче вашом чаршијом! Ова деца, овај народ на улицама неће вам узети пензије, неће вам ништа одузети, само ће вам донети слободу, правду, функционалан систем без корупције, без подмазивања код лекара, разних других службеника. Слијте се у ову реку слободе и продишите животом!

 

Пред народом и пред децом одјекнула је емоција наше Милене, која је неуморни борац за слободу. У том погледу видех и своја угрувана леђа и флеке пљувања са свих страна. У тим очима видех горку и тешку борбу за правду која је беспоштедно шибана превише времена. У том погледу видех децу као своју и силу која ће да потури своја леђа само да они буду добро. Миленин говор срца достојан је овог догађаја, једно велико срце пред овом децом још већих срца! Без патетике, без салонских намештања речи које подилазе, Милена је одјекнула далеко. 

Све време је покушавала да сакрије сузе, све време сам у силној гужви јурио да ухватим ту емоцију и успео сам. У том погледу видим једну силу Божје љубави и силу пркоса злу које звецка око ове душе. Био сам спреман да раскомадам свако зло које би покушало да јој нанесе бол. Е то је та узајамна чистота љубави међу нама. Не знамо се али је нечије дете дошло код нас и ми га чувамо као да је наше. 

 

Хвала вам јунаци наши! Хвала вам за све што кротко подносите а уздигнуте главе корачате јер сте победници. Ви сте дар неба, ви сте она сила што раздваја море како би праведни прешли на обалу слободе. Ви сте смисао ове борбе, ви сте снага посрнулима и уморним од свега. 

Љубав ослобађа, љубав даје, љубав поправља, љубав надахњује, љубав излива срећу и пуноћу и ствара од нас људе достојне човечности. Ова деца праве од нас новог човека који се изгубио негде у овим беспућима мржње која се закотила још крајем прошлог века.  Љубав је сила а ви је носите у вашим срцима.

 

Црква у рукама странке...

 Живимо у времену где је обесмишљена логика, где су морални аршини у прашини. Годинама смо урушавали систем вредности да би сада Србија изгледала као Содома и Гомора. Препустили смо једноумљу власт која нас комада непрекидно и оставља пустош иза себе. Криминал постаје угледан, зликовац праведник а лажов управља истином. На крају и цркву су преузели у своје руке...

Има ли краја овој агонији друштва где је живот постао тешка патња, страх и неизвесност од новог сутра?

Патријарх Порфирије делује као страначки послушник који формално управља црквом и спроводи налоге владајуће партије. Око њега су и послушне владике које чувају своје тронове зарад сопствености не марећи више за истинском вером. Где је Господ браћо монаси са жезлом? Где је неустрашивост за Христом? Где је ваша вера устоличени монаси?

Зар црква да саучествује у мучењу свог народа? Зар црква да буде саучесник раме уз раме криминалаца? Зар је то Апостолска црква Патријарху православне цркве у Србији? Направили сте своје личне агапе где су вам трпезе препуне изобиља, повремено се сликате за јавност како би сте се приказали у трпези љубави са бескућницима. Постали сте лаж, постали сте лицемерно фарисејство које све више цркву претвара у корпорацију бизниса. Имате моћ пролазну ону људску јер сте на положајима. Одузимате непослушнима мантије, чак и права на причешће. Ко сте ви господо у мантијама? Ви сте лаж она бестидна која зависи од кнеза света. Прогоните истинску веру јер вас је партија уценила нечим а то нешто кријете од нас али пред Богом нема тајне која се сакрити може. Није ли господо устоличени монаси прече спасење од тренутне срамоте греха? Није ли суд Божји важнији од тренутног осуђивања пролазног света? Ко сте ви господо устоличени монаси? Верујете ли ви у присутност Бога? 

Ево, нападате нам и нашег доброг владику Јустина. Говорио је о доброти, истини и вери, прекорио насиље власти и одмах креће прогон! Ви добро знате да он ништа лоше није рекао али ућуткујете га због власти и странке! На чијој сте ви страни несрећници једни? Ком сте се то царству приклонили? По делима се човек препозна ко је и где је, а ваша дела су дела себичног задржавања угодности положаја. Од храма Господњег направисте пећину разбојника! Прогоните истинске владике, истинске свештенике као фарисеји Апостоле. Ваша моћ није више од Бога, ваша моћ положаја припада овом трулежном свету.  Ваша дела су у рукама једног човека и са њим ћете заједно стати пред суд Божји. 

Да ли ми верни треба да очекујемо ускоро да нам одобрава приступ причесту СНС?  Да ли ћете нам забранити приступ црквама? Можда нас и све анатемишете јер вам се може, моћни сте! Када ћете почети да нас спаљујете на ломачама јер нам већ спаљујете на ломачама срама преко послушних и отровних медија све честите људе? Имате ли ви страх од Бога и зашто не?

 

Безазлена срца...

Да би те чули не смеш их гледати са висине, а када им се спустиш до њихових срца ти си већ у Царству Небеском. Деца су безазлена и савршени учитељи живота. Нико од нас не види ту њихову светост и анђеоски корак љубави. Они не маре за нашим скупим стварима, за нашим правилима која смо расписали навикама. Они траже пажњу и љубав а то је све што нам је потребно да би овај свет био бољи, а то је драги моји и пут спасења!

 Деца су чиста а ми их упорно кваримо нашим гордим савршеностима и осионим понашањем да ми све боље знамо и да им намећемо наше рефлексије и незадовољства. Нестрпљиви често знамо да их игноришемо. Тутнемо им телефоне а они пажњу усмере на те лажне призоре. Кривимо технологију а нећемо да признамо да су нам пречи наши пориви него да у њих уткамо све вредности у та златна срца. У спорту их гонимо да нам остваре успехе како би се ми гордили пред другима. Убијамо им игру и уносимо несигурности. Деца ће све да учине из љубави према нама па ће и чинити оно што не желе само да би нам угодила. Уколико им не извратимо пажњом и љубављу у смирењу срца, десиће се да их изгубимо за свагда. Биће ту са нама али неузвраћена љубав почиње да потамњује њихова безазлена срца. Тражиће утехе у пропадљивим стварима и постаће идентична нама гордима...

Нисмо научили да зауставимо кварење деце него их кваримо својим правилима попут ја морам то и то, ја морам ово и оно. Чудимо се како из генерације у генерацију омладина стасава у неке своје културе које ми не схватамо. Морамо се запитати колико смо им излили у њихова малена срца себе кроз љубав према њима? Колико смо их игнорисали а они су покушавали да надоместе тај недостатак другим вредностима.  

А безазлена срца у деци су пут ка Богу. Ми старији морамо потражити дете у себи како би наше молитве досегле до милости Божје. Јер кроз безазлено срце човек досеже до врлинског живота где ће љубити ближње Христом али и непријатеље своје. Тешко је то сада замислити јер где су наша безазлена срца? Ко нам их је украо? Можда старији који су нас игнорисали и упорно нам одбијали пажњу и љубав. 

Зато волим потрошено време са децом. Она ме уче понизности, љубави и безазлености. После њих моја молитва је умилна пред Богом јер сам се дружио са Његовим анђелима... 

 

Коме да се обратиш?

Обратио бих се председнику државе али нема сврхе. Председник Србије није председник свих грађана. Једнима је маћеха а другима је мајка. Обратио бих се...

Заправо, немам коме да се обратим у Србији. Све су нам одузели! 

Као мештанин општине Косјерић осећам се угрожено од стране локалних моћника који поседују све што пожеле. Имају у поседу полицију, мафију, паравојне формације које су нам неки дан дошле у посету и претиле нам. Локални моћници наручују наша хапшења ко у кафани музику. Ту су и сведоци за паре, ко оне нарикаче што кукају колико им платиш.  Иживљавају се над грађанима како им се прохте. Осећам се угрожено јер као човек који се годинама бори за опште добро наилазио сам на бројне претње, али ово сад је просто тешко схватљиво у ком стању смо се нашли као друштво. Дође државни бизнисмен - оперативац са војним стажом и за којим је расписана потерница. Шета се са својом четом момака. Заводи ред, зауставља кретање и прети свима нама. Каже да зна где живимо и да ће долазити нашим кућама уколико буде фалила длака са главе неким плаћеним шетачима СНС-а које довозе аутобусима. Готово је са животом у Србији. Црвене линије су пређене. Устав, Закон, Институције више не постоје. Претње да ће неко долазити у ваш дом а да за то не одговара и да држава не реагује је дефинитивни знак да је УСТАВ погажен. Ако држава не реагује у овом случају полиција правдајући се да они раде за државу, да они не могу ништа то је скандалозно. Ако рецимо полиција ради нешто што није по Законима државе унутрашња контрола служи да то сузбије. Ако неко ко ради за државу угрожава животе грађанима, полиција је дужна да реагује! Али то се неће десити јер држава Србија више није држава својих грађана већ је под влашћу једноумља и диктатуре. Ово је по мени крај свега! 

Отели сте нам изборе на силу и то са све дивизијама полицијских снага које су кружиле чаршијом. Све сте нам отели, све поседујете и сада нам одузимате задњи смисао живљења угрожавајући нам безбедност у нашим домовима. Да ли је нормално да полиција свесно гледа гомиле криминалаца који прети грађанима за време избора, за време шетњи? У нормалном друштву, полиција не би дозволила такве идиотске ствари. Али, све је купљено, све је узето и морамо да схватимо да више немамо где да се измичемо, дупе је дошло до зида!

И да ме нападну у мом дому а ја се одбраним, мене ће гонити и затварати јер сам бранио голи живот у својој кући. Оптужиће ме да сам насилник који је претукао нападаче који су ми насилно упали у дом. Уколико ме убију, саопштиће да сам био луд и да сам сам себи одузео живот. Све могу и све им се може. Као што се може локалним дрипцима да изврше кривоклетство са лажним сведоцима и сместе човека у затвор. Па који је више смисао живота у Србији? Који је више смисао да се кријемо, да глумимо срећне људе? Какав смо ми то народ који више не брани свој праг већ дрхти у мраку и нада се да неће по њега доћи? Какав смо ми то народ постали кад ни униформа више није света, када правда нема места у животу? Шта смо ми то постали? 

Заиста, осећам се угрожено а немам коме да се обратим у држави јер држава са УСТАВНИМ правом више не постоји. Може да ми упадну у кућу и убију ме ладно или ме унаказе. А комшије напредњаци - суграђани ћутаће јер добро је, имају радна места, удомили су се на  јачој страни. Ко га јебе, што је морао да таласа. 

Навучена је велика несрећа над Србијом. Нисте још свесни несреће која вија над свим главама ове земље.  

Оно ђубре!

 Оно ђубре, ђубре! Пише ли пише! Назваше ме тако они који се ослањају на олош, криминалце, убице са потернице. Са друге стране чују се сличне псовке јер нико истину не жели да чује. Одрицање господо, одрицање од себе једини је пут да успоставимо тековине цивилизацијског поретка у друштву.

Александар Вучић успео је да нас сведе на кромањонско племе. Ево Косјерић је постао стециште битанги које парадирају силом и још прете да ће ићи од куће до куће. А ми смо шта? Ми смо овце без трунке отпора?  А ви комшије напредњаци, хоћете ли да одврнете музику у кући да не чујете док нас бију и муче или ћете да победнички поздрављате ваше јунаке? Да ли вам је пријатно сад када вам је дошао човек са потернице и прети вашим комшијама са којима сте до јуче пили кафу? Јел ме то мучи и бије убица због ваших удомљења у државне јасле? Удри пизда ти материна! Удри  нека крв липти само да је мени комшија напредњак подмиреног дупета! Шта ћете комшије - суграђани напредњаци када ова крв падне на ваше животе као тег који ће да вас придављује док не поцркате у својој трулежи? 

Хоћеш ли се Слобо Ђукућу осећати већим мафијашем и угледнијим житељом чаршије када нас пребију или убију ови твоји недостижни левели мафије? Хоћеш ли се Далиборе Вујићу  више еколошки осећати када нас стрпају у сандуке? Хоћеш ли Жарко Ђокићу са све татицом бити спокојнији и срећнији када те будемо памтили као председника који је седео са нашим џелатима? 

 Хоћете ли суграђани - комшије - напредњаци мирно одлазити у цркву као преподобни праведници када попови заврше опела над нама или док будемо лежали у болницама поломљене кичме? 

Јесам ли и сада ђубре што пишем истину? Јесам ли ђубре комшије - суграђани напредњаци? Очас посла окрене се живот. Сада мислиш да си сила, а сутра си бедни црв...