Данас је први дан Божићног поста. Онима који живе ревностан живот у покајању, молитви и делима њима је то дан као и сваки други. Они који не живе ревностан живот посвећен спасењу, редовним присуством Литургији нека овај пост буде почетак таквог живота. Не варајмо се да је спасење 7 дана поста и један одлазак на Литургију да би се причестили. Не варајмо себе да је суздржавање од мрсне хране 7 дана неки подвиг! Није! Твој пост није у изобиљу посне хране, није ни без молитве, није ни без сагледавања сопствене греховности. Твој пост од 7 дана без свакодневних молитава, без труда у вери и врлинама је апсолутно безначајан. Пост има смисао ако ћеш живот посветити врлинском начину живљења кроз покајање, молитве, исповести, литургијама, причешћу и делима љубави. Све ван тога је само формални приступ вери који нема циљ, нема смисао јер није почетак таквом животу већ илузија да ћу постом од 7 дана нешто учинити за своју душу.
Храном се не спашавамо, храном постижемо неки вид дисциплине да се не преједамо, да узимамо разумно и да дане поста посветимо дубљој молитви, пресабирању како живимо и колико смо се предали Богу. Човек који нема молитвен начин у животу он нема ни додира са Господом јер молитва је разговор са Њим. Без молитве нема ни почетка спасења јер редовна молитва освешћује ум, срце и душу. Ко то не ради он не залази у зону спасења јер не живи литургијским животом.
Апостол Павле каже:
'' Не знате ли да сте храм Божји и да Дух Божји обитава у вама? Ако неко разара храм Божји, разориће њега Бог, јер је храм Божји свет, а то сте ви!''-1.Посл. Корић. 3:16.
Свети Павле нам је заправо рекао да ако живимо распусно, немарно, бахато, самољубиво ми тим животом разарамо Божанску творевину у нама, разарамо храм Божји у срцу и претварамо се у злобу а то је веома опасна зона паклених стаза. Зато је почетак поста идеална прилика да се уз помоћ Божју почнемо спашавати и борити против својих слабости. Ко се мучи са пороцима попут кладионица, алкохолизма, оговарања и других слабости, ето му сад прилике да крене у борбу. Да уз Божју помоћ и нашу сагласност да нам помогне Бог, победимо своје греховности. Јер ако човек не саучествује трудом молитве, трудом трпљења, трудом дела и покајања, Бог стоји, јер не меша нам се у нашу слободу воље. Ми смо ти који треба да желимо спасење и да свим срцем призивамо Господа да нам помогне. Свети Силуан велики подвижник рекао је да сви они људи који су своју наду положили на Бога, мирни су у Богу (заједниче са Богом), зато што их унутар душе весели благодат. Сваки човек ће добити благодат тек после труда, тек после неког времена молитве, покајања, дела и редовног присуства на литургијама причешћујући се.
Не варајте се површним хришћанством. Не заносите се србовањем, неће вас спасити махање заставама, неће ни тетоваже крстова, икона по кожи, неће вас спасити ни крсна слава јер спасење не функционише по аутоматизму ''ја сам православан'', то су све самообмане човека. Спасење је у ревности - борби коју живимо од литургије до литургије. Не спашава нерад на црвено слово већ молитва и добра дела. Не спашава ни бројаница око руке као амајлија, већ њена молитвена употреба. Ревностан начин живота није како многи мисле савршен и чист. То је велика заблуда. Ревност је излазак из греховног блата. Сваки пут када дођеш на Литургију приносећи молитву за опрост грехова, приносећи труд дела, приносећи себе у жељи спасења, доћи ћеш пред Христа са тим али нећеш бити ни чист ни достојан. Али те Христос зове баш таквог који се бори у спасењу са греховима и таквог те жели на причешћу. Свети Григорије Богослов јасно је изражавао веру у реално присуство Христа на причешћу. Као што је Свети Игњатије Богоносац говорио, тако и Григорије Богослов каже: '' Благодат која се добија причешћем је снага која се супротставља распадању и смрти и води ка Васкрсењу''. Овај велики Божји угодник, Свети Григорије Богослов децидно нам је рекао: '' Евхаристија је не само централни чин богослужења, већ и срж целокупног хришћанског преображаја и спасења.'' Свети Максим Исповедник каже да причест није само успомена, већ и стварно учешће у Оваплоћеном Логосу Христу! Кроз причешће, верник се сједињује са телом и крвљу Христовом, чиме се његова људска природа уводи у обожење (Theosis). Дакле, Свети Максим Исповедник је причест схватао као врхунац литургијског живота.
Зато је битно да човек живи молитвом, делима, покајањем, праштањем, врлинским уздизањем, понизно, трпељиво и смирено. То је ревновање јер ревност не значи да си ти свети човек већ онај који излази из греха али грех се не побеђује преко ноћи нити 7 дана поста па после тога распуст, не мора се у цркву. Није спасење ни 40 дана Божићног поста ако не наставиш после тога да живиш хришћански. Пут спасења је од твог почетка молитвеног живота па до смрти.
'' Устани ти који спаваш и васкрсни из мртвих, и обасјаће те Христис!'' - Посл. Ефесцима 5:14.
Јер живот без Христа је живот мртвог човека који не иде ка васкрслом Богу већ ка пропадљивом и пролазном свету.
Свима вам желим благословен почетак Божићног поста да уз Божју помоћ побеђујете своје слабости и да вам у срцима васкрсне Христос како би живели у радости спасења.
