У чему је спасење Господе? Да ли сам ти дражи само у молитви, у редовним литургијама, причестима или постоји још нешто што је везивно ткиво, што је оно што нас чини Твојима. Шта су то дела љубави? Дуго времена сам трагао и наилазио на бројне приче духовних отаца, на речи мудрих молитвеника али увек је фалио тај коначни одговор у срцу да одјекне у мени и да ме прожме целим бићем.
На путовању по Грчким светињама Господ ме је удостојио одговора кроз дело љубави. Дао ми је да конкретно будем у делу и да дело у мени да одговор од самом значају дела!
На граници са Македонијом прво смо свратили до једног ресторана да се окрепимо. Тада сам угледао њу која излази полако ногу пред ногу из аутобуса. Два штапа у рукама, капица на глави слична оној на икони Св. Спиридона. Од аутобуса до ресторана имала је узбрдица и превише степеника. Стао сам и одмах понудио да јој помогнем да дође до ресторана. Први сусрет са њеним очима био је исечен погледом. Љубазно хвала али не треба, сама ћу није ме поколебао. Господ ме је на овом путовању од старта даривао благодатним миром и као да сам владао временом да видим оно што се не види. Тај осећај је био тако нестваран као да си у више димензија. Она се зове Јелена, имала је повреду кичме и заиста тешко корача. Оштра у одговору, чак у неком тренутку непријатна али тако лековита за наше сујете, Јелена ме је одбила да јој помогнем. Пустио сам је саму и рекао да овоме није крај и да прича тек почиње...
Када путујеш ти си обузет својим пртљагом, малим комфором оног седишта и усмерен да дођеш до циља. Ту се развијају приче, познанства и слични духом одмах нађу заједничку реч. Чим аутобус стигне до манастира сви трче да уђу у њега. Они немоћни морају да истрпе погледе других, скривене осуде, нестрпљења и сл. Наредно стајање било је у Грчкој код бензинске пумпе. Поново је тоалет далеко у ресторану и то на крају. Јелена излази полако чинећи кораке као сећања. Овог пута сам се нацртао одмах до врата и чекао је. Поново онај оштри поглед, поново то противљење и став могу ја сама, нећу никог да ми помаже. Али овог пута Господ ми је дао умилност и стрпљење. Хајде Јелена, хватај ме за руку да одемо тамо где си наумила. Речи правдања, речи ма могу ја нису ме дотицале. Она је баш тешко корачала. Напољу Грчки топли ваздух и рађање зоре били су прелепи. Хајде сестро моја! Хајде да нам сваки твој корак буде у част Пресвете Богородице. И некако смо дошли до циља. У повратку, Јелена примећује да иде брже, да јој је корак лаганији. О слава Богу, слава Мајчици нашој рекох јој. Али ово је тек почетак сестро моја. Бог ми је дао тебе да ти служим и сваким заједничким кораком мени је почела служба Господу и то је била најдужа литургија у мом животу јер је трајала од почетка до краја путовања...
У манастиру Светог Јефрема Неомакријског, сви су отрчали а нас двоје остајемо сами. Иване брате мој, ти због мене касниш. А ја јој рекох да сам баш на време стигао и да је служба Господу кренула пре свих ових који су ушли у светињу. Јелена, сва служба и сав смисао спасења је у делима. Ово што је мени Бог даривао да теби служим је нешто најлепше што сам могао желети. Јер ово што чиним теби из љубави је заправо моја служба Њему који је пострадао ради свих нас. А види мене глупана како сам награђен да жртвујем гледање и фоткање манастира и да не видим ништа, да не осетим ништа а са тобом док се успињемо до дворишта све видим и све осећам и Господ је са нама. У том тренутку мој брат свештеник Миломир појављује се са инвалидским колицима која имају у манастиру. Хајде сестро Јелена седај у ауто, није много брз једна коњска снага али те тај коњ воли Христом. Почео сам да се шалим и смех нас је обоје озарио. Уз посебну стазу узбрдицом јурцао сам гурајући Јелену у колицима. У делу где је мермер чак се чула и шкрипа гумених точкова. Види Јело како бре потписујем, сад смо ко два одбегла разбојника, лудујемо у овом возилу. Шала је нестала када смо прилазили моштима Светог Јефрема. Тада сам видео сасвим другу Јелену. Устаје из колица са муком али жели да на ногама приђе светитељу. Очи пуне суза, покорност и молитва. Ходим иза ње као сенка и плачем од силне милости Божје благодати. Док су други јурили флашице да сипају воду јер је света, ми смо се купали у живој води која озарује истином и љубављу Божјом. Ти спори кораци Јелене у очима људи који немају смирење изазивају нестрпљење и порив журбе. А заправо у тој спорости је смирење у ком се озарујеш благодаћу Господњом. Ти мали кораци били су у мом срцу одјек молитве, одјек покајања и захвалност Богу што ме учи делу служења другима.
'' Дечице моја, не љубимо речју ни језиком, него делом и истином. '' - Јованова 1 Посланица 3:18.
Док аутобус иде друмом, седим и напајам се молитвом '' Господе Исусе Христе Сине Божји помилуј ме ''. Та молитва у срцу врши службу Господу и често је присутна док говорим са другима. Заиста Господ ми је даривао благодат смирења кроз коју сам доживео пуноћу служења другима, пуноћу да себе поставиш иза других. Док је Бог у првом плану све остало је на свом месту. Чим почнемо себе да гурамо напред одмах се покажемо пропадљивим, одмах нам све смета, ништа нам није довољно и стално се жалимо.
На светој литургији у цркви Светог Јована Руса Јелена је била сама са Господом и код моштију Св. Јована. Не познајем речи Грчког језика али лепота службе и усрдна молитва свештеника дотакла је моје срце да осетим пуноћу љубави Божје. Скривен у ћошку прелепе цркве, могао сам и да принесем Богу коју сузу покајања а да нико не види. Пред сами причест принео сам Богу служење другима, рекох му: Господе дошао сам Ти да ме озариш силом Твојом, ево ја недостојни долазим јер си ме Ти удостојио твог страдања ради мене грешнога. Ево Господе долазим ти сав грешан, сав рањав од греха да ме осветлиш, да ми олакшаш терете које носим, да ме ојачаш да наставим кораке у спасењу... Причест је одјекнуо у мени да сам заборавио где сам и не знам како сам се вратио на место где сам био. Требало је времена да било шта проговорим. У мени су на неки чудан начин одјекнуле речи:
Причест мојим телом и мојом крвљу добијаш благодат онолико колико си чинио дела љубављу, колико си служио другима. Молитва, пост, покајање, праштање све је то саставни део спасења али добијају пуноћу делима. Дело служења другима је пуноћа спасења јер и Ја дадох себе целог ради свих вас служећи вам. Причест није таблета која се пије у одређени сат, није ни изнуривање постом, није ни дуга молитва, причест добија пуноћу када чиниш дела љубави служећи другима. Дела љубави су жива литургија у славу Божију. Јер саслужујеш из љубави не очекујући корист, не слушајући оно хвала ти, само чиниш да све буде кроз Бога.
Стижемо до цркве где је Свети Никифор Лепрозни. Аутобус не може тамо али јављају нам да због Јелене аутобус уђе у двориште. Путници су одавно отишли, Јелена и ја идемо полако и како долазимо вратима цркве појављује се свештеник са дугом црном брадом и анђелским лицем са очима које те просто плене љубављу и смирењем. Он је пошао пред њу и благосиља је крстом Св. Никифора, прво њу па мене а онда ми прилази и грли ме. Имао сам осећај да ме грли небо драги моји читаоци. Није ово бајка, преносим вам колико могу речима доживљено.
Улазимо у цркву, Јелена целива мошти, свете иконе и стојећи иза ње и ја плачем од умилности коју нам је Господ даривао. Није лако трпети бол, ходати а имати слаб осећај у ногама, али жртва и трпљење давали су снагу да ово дивно створење све нас учи смирености и трпљењу. Сваки пут смо се шалили, био сам беспоштедан у шалама а смех је и лек, радујемо се у васкрслом Христу, славимо Бога живога!
Нисам јурио чудо, чудо се дешавало у тим корацима са Јеленом. Нисам танковао ни воду по свим чесмама манастира, све време сам имао осећај пуноће са извора живе воде у служењу другоме. Нисам јурио пипање светиња, нисам јурио иконе, нисам имао никакву потребу да поседујем нешто од светиња. Био сам у пуноћи љубави Христове јер ми је показао шта су дела љубави и даривао ме да осетим ту пуноћу у делу које чиних по Његовом промишљу. Нисам оставио ни једну цедуљу са именима за молитву јер буктиња молитве непрестано је сијала у срцу. И сва светиња и сав смисао светиње остварује се у делу која сведоче реч Божју:
'' Царство Божје не долази на видљив начин. Нити ће рећи: Ево га овде'', или: '' Ено га онде'', јер гле, Царство Божје унутра је у вама. '' - Ап. Лука 17:20,21.
У манастиру Ксења где се чува делић појаса Пресвете Богородице десило се необјашњиво и неописиво. Јелена иначе врхунски говори Грчки језик, и њена драгоцена комуникација је пуно значила. Монахиња јој је рекла да седне и сачека. Брат Миломир добија благослов да ковчежићем у ком је појас Мајке Богородице благосиља верни народ. У том моменту стигла су још два аутобуса у манастир из Румуније. Отац Миломир благосиља једног по једног и у једном тренутку почињемо да певамо Богородици '' Тебе славе анђели и ми грешни на земљи, Света Мајко Бога Христа, Дјево Пречиста.'' Почињем и ја да певам од певнице док је наш брат по Христу Дарко певао од врата, нас два мушка гласа попуњавају женски у средини. У том моменту над свима нама се излила таква благодат која је изазвала сузе свима присутнима. Браћа Румуни плакали су, њихов свештеник прилази и гуши се у сузама. Присутна милост и љубав зауставила је време и чинило се да је вечност одшкринула врата да осетимо оно шта нас чека након живота на земљи. Дуго нам је времена требало да се приземљимо овим чудом сабрања под благословом Мајке Богородице.
И тако од светиње до светиње пут пролази час на мору трајектом, час на друму кроз вијугави пут. Код Светог Нектарија Егинског одморио сам се код његових моштију. Стајао у тишини коју ми је Господ даровао да никога нема код Нектарија и ако је манастир био пун људи са свих страна. Тих двадесетак минута самоће код моштију Оца Нектарија оставићу за себе јер није све за причу. Али сам захвалан Богу на свему...
На овом светом путовању читали смо акатисте, молитве и зборили о Господу. Упознао сам пуно добрих душа попут Марије, Милене, Марине, Мирјане, Љуба и других... Везали смо се Христом и молитвом.
А када смо дошли до Светог Пајсија где је паркинг превише далеко, све је изгледало да Јелена и ја немамо шанси да стигнемо на време. Сви здрави на ногама су очас посла били у манастиру. Јелена ногу пред ногу у смирењу, мени под руку јер сам био помоћни точкић како би себе назвао у шали. Нема журбе, нема никаквих лоших осећања, све је у радости Божјој. Манастир држи до строгих правила, жене не могу без дуге сукње. Протокол је такав. А нас двоје како се појављујемо близу дворишта, отварају нам посебна врата монахиње и улазимо као неки посебни гости. Кажем Јелени ево Пајсије нам све обезбедио. Пошли задњи и стигосмо полако међу прве. И поново се у делу потврди реч Божја: '' Али ће многи први бити последњи и последњи први.'' - Ап. Матеј 19:30. Поклонисмо се Светом Пајсију, у цркви нас благослови један млади свештеник. Наши кораци прођоше полако онако како је и у смирењу Свети Пајсије ходио. Понизно у смирењу носећи у срцу запаљено кандило љубави према Богу.
Господ на чудесне начине даје одговоре и савршен је учитељ. Од тог дана у мени се променило много тога. Насмејем се оном Ивану који је у младости желео да буде у центру пажње, да буде рок звезда са хиљаду подигнутих руку у вис. Али да нисам прошао тај пропадљиви свет и доживео врхове не бих ценио ово данас где само желиш да будеш у смирењу и да у сваком човеку тражиш оно добро. Не бих научио ништа да нисам био у паклу гордости. Онај врх у пропадљивом свету је заправо дно јер човек гордећи се не схвата да пркоси Богу. Временом Господ ме је учио на бројним примерима где су моје грешке, а патње и муке биле су лек које данас благосиљам. Јер кад служимо једни другима ту се подиже жива црква Господња. Нико се не надима нити жели првенство. Онај који себе не истиче у први план, Бог га постави тамо где треба у невољи да буде Његов сасуд утехе и речи спасења.
Смирени људи у Христу око себе изливају мир, радост и небеску храну па се после дружења са њим и ти надахнеш Богом. Нека нам свима буде циљ Христова заповест: '' Љуби Господа Бога свога свим срцем својим, и свом душом својом , и свим умом својим.'' - Матеј 22:37. Ко оствари ову љубав тај ће волети ближње своје на савршен начин. Слава Господу за све. Амин.
