Мислионик

Стидим се ове вароши! Да, љут сам, разочаран и немоћан. Мислио сам да наша провинција није баш толико Београдски бездушна. Ипак се ми сви овде знамо. Али да умре човек на тротоару и лежи можда још жив и беспомоћан а да му нико не приђе е то је ван сваке памети... Умро је Креја, лик који је имао задатак упечатљивих прича сиромаштва, вредности и спорта. Креја је био ватрени навијач Партизана. Увек се јављао на улици, питао како си? Креја је радио на цементари дуго година и узео отпремнину коју је скрцао да се и он једном осети богато. После тога је наставио своју косјерску колотечину ничега. Познавао сам тог човека и често смо на улици један другог у исто време питали '' како си ''? Нису то били формални поздрави и руковања. Некако је то било неко поштовање које сам ја уочио. Креја је био дух времена када је Косјерић имао разне ликове и друштвени садржај. Сада ти украси нестају из дана у дан. Могу да умру на сред улице и треба пола сата да прође да би неко пришао и видео ...

Време... Човек све време свог живота гледа у сат. Премерава и одређује по мерном систему догађаје, сусрете, период колико ће да буде негде. Док меримо време ни једног тренутка не примећујемо да је оно протекло и да је бесповратно. Развојем технологије човечанство је све више усмерено на комад пластике у облику стоних рачунара, таблета и мобилних телефона... Рачунар остаје у кући и он је једна врста алата за разне ствари. Али оно што нам је вешто убачено у живот су таблети и телефони. Приковани погледом на дисплеј све време развијамо осаму. Затворени у магични свет виртуелног живота све мање обраћамо пажњу на стваран свет око себе. Не тако давно и сам сам имао на телефону Фејсбук, Вибер, Скајп, Инстаграм. Батерије су се празниле као луде. Ја сам постао зависник од телефона којег сам носао сваки час а све мање разговарао са људима. Оног дана када сам радио камп преживљавања, када је дошла сезона за тако нешто, телефон је остао у ранцу да коначно послужи сврси позива и позивања. Тих некол...

Знаш кад ја ето узмем па оперем шољице кафе или лежиш уморна а ја опашем кецељу, сецкам лук, кромпириће и спремам нам ручак. Није ме стид да простерем веш уместо тебе и то ме не чини млакоњом, папучарем. Мене те ствари чине поносним да у свакој прилици будем твој сарадник, ортак и човек који те воли. Овог осмог марта ове текуће године нисам ти донео ништа посебно али сам јуче видео ону искру у очима која распламсава сву моју пажњу према теби. Који то поклон љубави моја може да замени осећај да си вољен? И када нисам поред тебе осетим у души да ли си тужна или срећна. Везани смо том невидљивом нити коју песници покушавају описати вековима. Та нит је љубав али не она опседнута, не она приморана и често изјављивана, већ она која се живи свакодневним ситницама пажње и разумевања. То нас чини срећним. Због тога данас нисам ти донео убрани цвет који би завршио у некој вази да би на крају увенуо и био бачен. Данас је тај светски дан жена а мени је свакодневан поред тебе јер сав мој свет обита...

Јуче небо провалило облаке па киша пада ли пада. Река Скрапеж набујала и поново нас подсетила како је природа велика сила. Најгора је ноћ јер обично тада све измакне контроли. Хвала Богу ипак нас је Скрапеж поштедео, а да ли смо ми срећни у овој срећној околности? Када су биле поплаве 2014.г. Радио Косјерић је двадесет и четири часа извештавао и покривао целокупно подручије наше општине. Новинари су долазили мокри у студио, јављали се са лица места, народ је имао потпуне информације шта се догађа. Ове године зимског марта фреквенција 88.9 мегахерца није се огласила. Радио Косјерић је угашен због одлуке ЕУ да нам нису потребне локалне радио станице у државном сектору. Александар Вучић је слепо послушао своје ЕУ газде а народ остао без свог извештача. Шести радника овог медија је избачено на улицу. Радио Косјерић је убијен са млаким отпором оних којима он заправо и треба, а синоћ смо се уверили колико нам недостаје. Ми све пропуштамо да би се у једном тренутку када је касно пробудили и с...