Мислионик

 Бунт против неправде који су покренули студенти је бунт културе, васпитања и цивилизованог човека у складу са текућим веком. Одговор власти је у стилу кромањонаца: каменице, мотке, ножеви, гнусне лажи и сплеткарења, сила и бес... Нема више шта да се анализира, ствари су јасне, на власти су људи оболели од похлепе и не желе да се одрекну привилегија. Председник свакодневно преко медија убризгава дозу зла и мржње својим послушницима. Задњи случај је стравичан када је једна жена ножем убола у руку деканку Филозофског факултета. Гледао сам понашање те жене која је видно нервно растројена викала како јој је унуку залудела деканка. Она гледа ТВ, гута ту мржњу и својом лабилношћу узима ту неку имагинарну правду у своје руке. Узима нож, креће на протест, прилази и напада. У њеној глави је кураж, осећај искривљене праведности ободрена реториком Александра Вучића чији наступи изгледај језиво... Ту су и формације батинаша, осокољени влашћу, униформисани истом одећом, качкетима или капуљачама...

Чињеница је да су студенти покренули младалачким полетом, снагом и интелектом нову енергију међу људима.  Народ је пробуђен али исто тако је чињеница да су опозиционе странке непожељне у већини народа који иде уз студенте. Сатанизација режимских медија учинила је да опозиција нема поверење у грађанима. Но, да се не лажемо, страначка проституција кроз безбројне комбинације коалиција учинила је да се данас опозиција чини као саучесних са влашћу. Засићење од истих лица, од сензација, до посрнућа народ је довела до опште депресије. Режим је то вешто користио и потпуно обесмислио опозицију.  Да се не лажемо, сви ми очекујемо да под студентским надзором осване нека прелазна влада коју би чинили ванстраначки људи као на пример професори и студенти. Очекујемо да се обезбеде фер избори јер под оваквим условима изаћи на изборе је бесмислено. Чињеница је да нам треба велики ресет како власти тако и опозиције. Сви су забаговали, систем је прсо ко лајсна! Време је за нови оперативни систем...

 Смрт је прелила кап у чаши горчине, похлепа је фушерила рад, надстрешница је пала а са њом и сва лаж која се сеје деценију... Мук, она језива тишина посвећена смрти, и гомиле људи што ћути и кипти од беса. Децу сте почели да газите, да бијете као крволоци док са ваших ТВ екрана демонизујете правду. Где ће вам душа одзвања питање кроз тишину?  Зло има свој пут и зове се пакао, али је зло спремно да створи пакао поштеном свету бранећи своју похлепу, своје трулежно богатство.  Данас у Косјерићу млади, лепи и паметни момци и девојке стоје са црним балонима на којима пишу имена преминулих. Тишина поје неку своју тужну песму о једној младости коју би да поломе када је најлепша. Вребају их чопори шакала желећи њихове кости под ногама. Слугерани партије, робови похлепе, уцењени криминалци, уцењени послодавци, протуве без грама мозга крију се у сенкама улица да нас заскоче, поломе и оптуже како смо својим лицима зверски ударали у њихове песнице и стопала. Медији ће гроктати о нам...

 Данас у Србији је опасно живети ако ниси наклоњен властима. Означен си као непријатељ државе, као издајник и онај који сарађује са терористима. Заправо све си оно што машти може да падне на памет режимским медијима. Ти медији те оптужбе пласирају својим послушницима и они окуражени јуришају на све нас... Живот у Србији постао је угрожен јер свака битанга наложена председниковим говорима може да ти се посере у живот и да те пријави за рушење Уставног поретка. Да те увуче у систем полиције, да те БИА прати или процесуира. Поражавајуће је то када те оптуже они који су држали камен у руци и вребали да ти разбију главу. Крили су се иза кордона полиције са све чекићима у рукама. Стајали су у том Пионирском парку мрака са све капуљачама и чекали сигнал за напад. Такви људи бране Србију од нас обичних грађана који се боримо за голе животе. Председник државе својим отровним реторикама дао је за право свакој битанги да се иживљава над свима нама. Нисмо ми на протесту због странке, због похл...

 Зло се одало, измилело је из својих рупа и показало своје крвожедно лице. Лажи падају брже него што се изговоре јер смо видели лица која својим устима творе лаж... Ти који саучествујеш у лажима, у чињењу несреће свом народу не могу да схватим да ниси свестан последица. Обраћам се и теби на положају и теби малом слуги режима који за паре ћеш бити у стању да бациш камен неком на главу само да би себично сачувао неку своју повољност. Упецао си се на похлепу која ти је помутила ум и све ћеш учинити само да би остао ту где јеси. Рђа и злоба затровали су ти срце да си заборавио на основе друштвеног система. Уздигао си себе на неки свој трон и убеђен си да имаш право да управљаш људима према својим потребама.  Ти који си на врху власти обузет си злом јер те је оно обузело оног дана када си се заљубио у себе и уживаш да ти се клањају да те се боје. Ти који си испод главног, умислио си исто као овај изнад тебе али у себи имаш страх да си заменљив. А они испод тебе који си испод главно...

 15.03.2025.г. Дан који је изазивао у свима нама разна осећања. Брига од насиља које су једва чекали да учине насилници спремни у Пионирском парку. Лажни студенти који желе да уче махали су заставама, певали срицајући химну Србије. У међувремену ту су почела да се окупљају сумњива лица са потерница, разни профили грађана добро познатих свима нама из нашег окружења. Власт је гомилала страх хаосом, насиљем, расулом и била је спремна са својим хордама зла да то учини. Тај дан у капуљачама код шатора у парку као да је био скуп демона који су хтели крв невиних људи који се боре за правду. Језа да те ухвати када видиш на једном месту колико мржње и зла има. Полиција наоружана свих врста и намена. Насупрот њима из Пионирског парка кренула је маса голоруких људи са осмехом, са ритмом љубави и велике наде у боље сутра... Бивши припадник ЈСО бије штапом из Пионирског парка људе. Повампирени крволоци режима и убице Премијера Србије.   Оно што ми нисмо успели петог октобра у нашој револуц...

  У делима спасења: Вера као живи огањ, а не пука изјава Вера у Бога није „реда ради“. Лако је изговорити „верујем“, али да ли у теби заиста живи убеђеност у Његово постојање? Колико је сумње, а колико истинског поверења у Бога? У овом свету који нам непрестано краде пажњу, нико није имун на сумњу. Међутим, проблем настаје када вера постане површна — када кажемо да верујемо, а не живимо по Закону који нам је дат као пут спасења. Илузија побожности Морамо се суочити са истином: спољашња обележја не спасавају сама по себи. Мислиш ли да спасава само крсна слава или седам дана поста пред причест? Да ли је довољно прекрстити се уз чашицу ракије? Да ли бројаница око руке чува од зла, а сто икона у кући од несреће? Све је то бескорисно без учешћа срца и ума. Чак и свакодневни одлазак у цркву је бесциљан ако у срцу нема покајања. Не спасава грађевина, већ оно што у њу уносиш — да ли улазиш са бригама овог света и чежњом за богатством, или са искреним вапајем за спасење? Моћ но...