Мислионик

  Горка кафа и слатки трачеви Замислите призор: кућа топла, напољу тмурно мартовско јутро, снег провејава са брда и леди дах. На столу две шољице кафе, пара се диже, а двоје пријатеља седе један наспрам другог. Идила, зар не? Али, како кафа клизи низом грло, тако из уста почињу да клизе речи које не греју. „Јеси ли чуо за онога...?” – почиње један, нагињући се заверенички преко стола. „Ма знао сам ја, види му се по очима...” – дочекује други, док му се лице развлачи у онај карактеристични, злуради осмех. И тако, уз кафу, људи из својих мрачних побуда испуне време трачевима. То су те „слатке” речи, то слађење туђом муком или доношење закључака из сопствених фрустрација које лако пребацујемо на неког другог. Чини нам се да тиме убијамо време, а заправо убијамо нешто много вредније у себи и другима. Хајде да се овог пута на Мислионику , драги читаоци, осврнемо на ову пошаст о којој се прећутно зависи. Људи који трачаре и плету аброве наносе огромну штету – уносе раздоре у породице, ...

ИЗМЕЂУ УНИФОРМЕ И МОТКЕ: Дан када је закон замењен картелом Јутро након избора у Србији не доноси уобичајену постизборну анализу процената и мандата. Оно доноси мучнину. За свакога ко је јуче, макар на минут, погледао у екран свог телефона, јасно је да ово нису били избори. Ово је била операција. Док испијате прву јутарњу кафу у привидном миру својих домова, запитајте се шта смо то заправо видели у преносима уживо који су преплавили друштвене мреже? Институционализација бруталности Најјезивији утисак јучерашњег дана није сама чињеница да постоје људи са моткама и палицама који су спремни да ударају своје суграђане. Таквих је увек било. Оно што овај тренутак чини историјским дном је полицијски кордон који чува батинаше. Када се униформа постави као живи штит ономе ко држи мотку, у тој секунди друштвени уговор је раскинут. Држава више није сервис грађана, она је постала логистика картела. Закон више не станује у параграфима, он се сада мери замахом палице. То није политика; то је окупац...

 У Јеванђељу по Матеју ( 12 , 24 – 28 ), када фарисеји кажу: „Овај не изгони демоне другачије него помоћу Веелзевула, кнеза демонског“ , Христос им одговара чувеном логиком: „Свако царство које се раздели само у себи, запустеће“ .   Ко копа јаму, а ко сеје реч? Одговор на једну савремену анатему Недавно ми је пријатељ проследио јавну поруку свештеника Александра Радуновића, којом се он обраћа свима нама који се у свом стваралаштву помажемо савременим технолошким алатима. Порука коју сам прочитао одише речником за који смо мислили да је остао у далеким вековима верске нетолеранције и страха од напретка. Пре него што изнесем свој став као неко ко деценијама ствара на пољу фотографије, новинарства и дигиталне уметности, преносим вам у целости тај текст, како бисте сами осетили дух којим се аутор обраћа неистомишљеницима:   Колективна осуда и плодови духа Тешко је остати равнодушан на овакве речи, не због личне увреде, већ због лакоће којом се бацају анатеме на читаву групу љ...

  Сви смо се негде сложили са оном болном јеванђељском реченицом коју смо већ претресли: „ Господе, немам човека ” . Али та усамљеност коју жена осећа на својој бањи Витезди, док чека да се „вода заталаса”, најстрашнија је када се дешава унутар сопствена четири зида. Често се под плаштом „хришћанског трпљења” крије обична породична неправда где је мајка постала невидљива жртва туђег егоизма. 1. Трпљење није кичмено савијање У нашем народу влада заблуда да је „највећа православна мајка” она која је себе потпуно избрисала. Она која нема своје „ја”, која ћути на безобразлук деце и нехат мужа. Али истина је другачија: Бог није створио мајку да буде отирач, већ личност. Ако „целу себе” дајеш деци која те не поштују, ти их не васпитаваш за Царство Небеско, већ их храниш себичношћу. Љубав која нема снаге да каже „не” безобразлуку није хришћанска љубав, већ слабост која упропаштава децу. 2. Где је „човек” док се мајка распиње? Највећи шамар данашњем мушкарцу је питање: Где си док ти се же...

      Многи су од нас пост претворили у својеврсну дисциплину „кулинарске издржљивости”. Гледамо у календар, бројимо дане на води и уљу, тражимо посне замене за омиљене пороке и надигравамо се рецептима. Ако нам се духовни живот свео на то да ли је паштета од соје или од туњевине, потпуно смо промашили тему. Пост није гастрономски изазов. Пост није бежање на пусто острво нити мирна лука. Између „стубова” и „медведа” „Тешко вама књижевници и фарисеји, лицемери, што чистите споља чашу и зделац, а изнутра су пуни грабежа и неправде... Окречени гробови, који споља изгледају лепи, а унутра су пуни костију мртвачких и сваке нечистоте.” (Мат. 23, 25-27)  У цркви често стојимо попут стубова – неми, непомични, присутни телом, а духом километрима далеко у списковима намирница и земаљским бригама. Стубови бар имају сврху да држе храм, а ми, ако се не молимо бићем и не изливамо покајање кроз Литургију, заузимамо простор узалуд. Човек који не прилази Причешћу као леку и не схвата...

  Фото: Иван Стефановић  ИЗМЕЂУ ТМИНЕ И ТИШИНЕ: ТРИ ДАНА КОД КОЛОСА У свету где се речи забрањују, а мисао покушава укалупити, дивљина остаје једина редакција у којој нема цензуре. Тамо, изнад Косјерића, где се небо спаја са планинским масивима, ја не идем у шетњу. Идем на задатак који траје минимум три дана. Идем да се подсетим ко сам када се угасе екрани и утихне бука друштвеног диктата. Калибрација вида и тест сопствености Када закорачиш у дивљину, прво што осетиш је сопствена мајушност. Природа је колос који те може прогутати ако је не поштујеш, али ако играш по њеним правилима, ти си добродошли гост. Ту се дешава чудо – моје чуло вида се калибрише. Дубина шуме, текстура коре, покрет дивљачи у даљини... моје очи се враћају својој исконској сврси. Када се вратим кући, вид ми је оштрији; наочаре за читање постају сувишне јер сам три дана гледао у саму срж постојања. Ноћ у шуми је посебан тест. То је борба да тмина и непознати звуци не згњече твоју сопственост. Слух постаје р...

    О ПОВРАТКУ ДОМУ: СЛОВО О БЛАТУ И БЛАГОДАТИ У овој васкршњој тишини, када се ваздух згусне од невидљивих битака, човек често застане и погледа у своје дланове. Види само прашину и трагове пада, а у срцу му одзвања тешки бат сопствених немоћи. Чини се тада да смо залутали предалеко, у земљу глади и отуђености. Али Истина нас подсећа: „Устаћу и ићи ћу Оцу своме” (Лк. 15, 18). Често нас плаше строгим лицима и моралним аршинима који не познају милост. Кажу нам да смо „прљави” за Путир, да наша слабост затвара врата Царства. Али заборавља се да је наш Бог Лекар, а не судија који ужива у казни. Он не чека савршене — јер савршених нема — већ чека искрене који жуде за исцељењем. Лаж уљудности и истина блата   Свет нас учи да будемо „уљудни”, да своје унутрашње блато прекријемо маском пристојног понашања. То је најтежа тамница. Док год кријемо своју немоћ, ми заправо држимо Оца на дистанци. Бог не тражи нашу маску; Он тражи нас саме. Пад који нас задеси, ма колико био горак, ...

  УСТАНИ, УЗМИ ОДАР СВОЈ И ХОДИ „А беше онде један човек који тридесет и осам година беше болестан. Кад виде Исус овога где лежи, и разуме да је већ дуго времена болестан, рече му: Хоћеш ли да будеш здрав? Одговори Му болесни: Господе, немам човека да ме спусти у бању кад се замути вода; а док ја дођем други сиђе пре мене. Рече му Исус: Устани, узми одар свој и ходи. И одмах оздрави човек, и узе одар свој и хођаше.“ (Јеванђеље по Јовану, глава 5, стихови 5–9) Браћо и сестре, душе љубљене у Господу, Постоје тишине које боле јаче од сваког крика. То су оне тишине у којима човек деценијама лежи поред извора помоћи, а не усуђује се да у њега закорачи. Читајући ове редове из Јеванђеља по Јовану, често помислимо на физичку болест, али зар ова бања Витезда није слика многих наших домова и срдаца? Задржимо се на том страшном признању: „Господе, немам човека“ . Колико је данас међу нама оних, нарочито сестара наших и мајки, које у самоти свога страдања шапућу те исте речи? Оне које годинама...

  Годинама уназад, кроз објектив апарата учио сам како светлост вара. Постоји она природна, тиха, која истиче суштину, и она вештачка, студијска, која служи да сакрије мане и нагласи оно што не постоји. Исто је и у духовном животу. Данас се до обмане не долази кроз мрачне шуме, него кроз сјајне екране паметних телефона. Лаж се више не пакује у рогове, него у „светлост”, „љубав”, „енергију” и – што је најопасније – у украдени речник наше Свете Цркве. Као неко ко је деценијама у медијима, дужан сам да ствари назовем правим именом. У питању је опстанак вашег унутрашњег мира. 1. Православна маска за пагански отров Највећа превара данашњице су самозвани учитељи који иконе држе на зиду само да би вам лакше продали далекоисточни паганизам. Они користе име Господње, цитирају Свете Оце, а онда вам, под маском „духовне помоћи”, нуде да вам „откључају чакре”, „подигну кундалини енергију” или „чисте трауме” кроз енергетске масаже. Оштрица истине: То је духовно светогрђе. Благодат Духа Светога...

  Постоје ноћи када календарски папир губи сваку власт над човеком, а време престаје да буде низ откуцаја који нас гоне ка пролазности. У таквој тишини, изнад световне буке, открива се једина стварна димензија постојања: сваки дан је заправо сабијена, жива историја спасења. Јутро није само почетак рада, већ рођење Христово у души; дан није само борба, већ простор у којем се преплићу светлост Тавора и тешка сена Голготе. Ноћ, опет, није само мрак, већ распеће које у самој својој суштини већ носи клицу Васкрсења. Човек често зида куле од песка, заборављајући да је сваки дом на овој земљи саграђен од праха. Свака цигла, сваки прозор кроз који гледамо свет и свака врата која закључавамо, једном ће се вратити земљи од које су узети. Истински се не живи од поседовања, већ од тихе, чудесне милости Очеве. Он храни дух на начине које свет не разуме, чувајући човека од оних који на мир и тишину „реже” из својих кавеза таштине и празне форме. У тој Живој Цркви, која не познаје хладноћу зидова...

  Реч о узурпатору престола: Кад Его постане лажни господар Браћо и сестре, Сваког јутра када се пренемо из сна, ми бирамо коме ћемо служити: живом Творцу или сопственој сенци. Та сенка у нама, тај его-нарцисоидни карактер , често је лукав – не долази са бичем, већ са огледалом. Он нам шапуће: „Ти си центар света, твоја мука је највећа, твоја права су најпреча.“ Тако човек подиже споменик себи и почиње да му се клања, градећи кулу од сопствене важности. Где је корен те наше заслепљености? Узрок лежи у духовном слепилу и страху. Бојимо се да ћемо бити небитни ако не вичемо, да нас нико неће видети ако се не наметнемо. Из тог страха наш Его постаје узурпатор. Господ Исус Христос нас у Јеванђељу по Јовану (15, 5) отрежњује јасним речима: „Ја сам чокот, а ви гране... јер без мене не можете чинити ништа.” Ово је дијагноза нашег стања. Човек који мисли да је сам свој господар је као грана која је поверовала да може цветати без корена. Када престанемо да црпимо живот из Христа, наш „ј...

  Тмина овога света Тама над тобом као да заклања сваку наду и спасење. Тишина коју осећаш није мир, већ она заглушујућа празнина проткана фијуцима ветрова који ти шапућу лукаво: „Крај је. Готов си. Нема излаза.” И док те тај ветар шиба, подло ти се у мисли улива отров сећања на дане среће, само да би те садашњи јад више пекао. У тој тами рађају се она најтежа питања која разједају утробу: „Зашто баш ја? Зашто мени све ово, Господе? Где си сад?” Погледај око себе, свет јеца под бременом које је постало неподношљиво. Неко управо сада лежи у постељи, оборен болешћу која му краде дах. Гледа своје вољене, а туга му раздире груди страхом да их последњи пут види, да их оставља небрањене. Други опет лежи у пустињи своје собе, сам, заборављен од свих, док га самоћа уједа чељустима гладних звери. Човек је данас гладан човека, а сит је сопственог бола. Ту су и они тихи јецаји у брачним постељама, где се двоје гледају као странци – једно себично, друго издано. Горчина преваре и хладноћа равно...