Мислионик

  „Ко сам у молитви? Да ли сам онај који убеђује себе дугим читањима молитвених правила да Бог постоји, или сам онај који ће Оцу рећи своје муке и чинити конкретна дела? Пред ким стојим са молитвеником у рукама? Да ли сам себе ставио у први план или сам дошао као особа код живог Бога да са Њим поразговарам? Да ли сам онај који чита и чита молитве заправо само одушак самом себи да сам нешто као учинио? Где је моја молитва? Нема је! Никада се нисам усудио да прозборим своје осећаје, своје потребе Богу; увек сам био спутан туђим молитвама које бесконачно понављам ујутру и увече. Зар Господу треба наша ритуална церемонија? Он зна све унапред и боље нас познаје од нас самих. Нама Он треба, да Му дођемо као деца која имају Оца, и Оца волимо и трчимо Њему — и да се похвалимо, и да се изјадамо, и да чинимо све како бисмо Њега задивили. Заборавили смо шта значи однос деце и родитеља? Нису ли нам мала деца највећи учитељи молитве? Безазлена, умилна и упорна! Ох, како смо знали да кмечимо тат...

Када читамо Јеванђеље, слика је кристално јасна. Христос седи са рибарима, цариницима и сиротињом. Прва Евхаристија – оно исконско, прво Причешће – настала је у скромној јерусалимској соби, на обичној вечери, из чисте силе љубави и слободе. Није било златних круна, раскошних епархијских дворова, нити административних декрета којима се верни народ плаши и изопштава. Први хришћани су се окупљали по кућама, ломили хлеб и пили вино у ЊЕГОВ СПОМЕН, свесни да су они Како смо онда, браћо моја, стигли до тога да се данас верни народ третира као гомила незнабожаца која не сме ни да види шта се у олтару ради? Како смо дошли до тога да се Света Чаша користи као политички пендрек за дисциплиновање мислећих теолога, а да се поштени парохијски свештеници смењују преко ноћи јер су испали људи и стали уз народ и младост? Одговор је трагичан, али историјски неумољив: Оног тренутка када су богаташи и цареви ушли у Цркву, они су Јеванђеље заменили параграфом, а љубав хладним административним канонима скр...

  Ако бисмо данас тражили човека који је најдубље заронио у тајну онога што Бог јесте, морали бисмо да се вратимо на обале Галилејског језера, међу мреже и грубе рибарске руке. Тамо ћемо срести Јована, Зеведејевог сина. Сви га знамо као „апостола љубави“, али он то није постао преко ноћи. Није рођен са благошћу у гласу; напротив. Он и његов брат Јаков били су познати по надимку који им је сам Христос дао — Воанергес , што значи „синови грома“. Јован је био плаховит, нагао, пун оног младолачког, праведног беса. Био је то исти онај Јован који је тражио да се огањ спусти са неба и спали самарјанско село јер нису хтели да укажу гостопримство Христу. Био је максималиста, решен да иде до краја, али је на почетку тај крај замишљао кроз силу, тријумф и земаљску праведност. Како је онда тај „син грома“, тај плаховити рибар, постао старац чија је једина девиза на крају живота била: „Дечице, љубите један другога“ ? Наслоњен на Христов уздах Тајна Јованове трансформације лежи у близини. На Тај...

  Ако бисмо данас тражили дефиницију човека који је испунио Павлову Химну љубави и Јованово завештање, пут би нас неизбежно одвео на Световну Гору, до једне скромне келије у Панагуди. Тамо је живео човек који није имао ништа, а свету је дао све. Свети Пајсије Светогорац. Он није био далеки, недостижни аскета из древних књига; био је наш савременик, човек који је разумео сваку модерну рану, сваку панику и сваку сузу савременог човека. Када помислимо на светитеље, често замишљамо строга лица са икона. Али Пајсије је био потпуно другачији. Његово оружје била је бескрајна благост, зачињена оним финим, духовним хумором који је лечио и најтежу депресију. Говорио је да је његово срце као „магнетофон“ који снима људску несрећу, а његова келија била је духовна амбуланта света. Фабрика добрих мисли Старац Пајсије је имао једну прелепу, практичну теологију. Учио је људе да буду „фабрике добрих мисли“. Говорио је да људи у свету често личе на муве — они у свему траже само оно лоше, прљаво и по...

Свето писмо нас подсећа да све под небом има своје време. Постоји време за радост и време за покајање, време када се стоји усправно у слави Васкрсења и време када се колена савијају пред тајном људске немоћи. Када се ти светови насилно споје, не добија се дубља побожност, већ духовни немар преобучен у форму. Управо то је сведочанство литургијске стварности са којом се неретко суочавамо на празник Педесетнице. Блесак сједињења Света Литургија није обичан скуп, нити комеморативно сећање на прошле догађаје. Она је једина стварна реалност у којој се небо спушта на земљу, а време уступа место вечности. На Литургији се догађа оно несхватљиво људском уму: сам Христос силази међу нас, и кроз Тајну Причешћа, ми се сједињујемо са Њим. У том тренутку у човеку одјекује сила Духа Светога. Кроз Сина нам се отвара живи, несметани пут ка Оцу. То је врхунац људског постојања на земљи — блесак чисте, космичке радости и пуноће у којој верни с правом кличу: „Нека је благословено име Господње од сада и до ...