Ништа ме не питај...
Ти си да ти кажем у почетку приче моја чежња да ти будем ујак који ће да те чува све време, можда је то што нисам... Ма ти си моје неко имагинарно дете које би сваки мушкарац пожелео да има као статус поноса... Но... Ја те знам и пре него што си ушла у пелене... Питаћеш се како... Али не могу ти објаснити, једноставно Бог ми је дао дар да осетим и видим неке мале тренутке које други не могу и ни да наслуте... Свирaо сам гитару на неком рођендану, мама ти је пришла а ја сам јој рекао онако из ведра неба да ћеш се баш ти родити. Временом се то и показало... Од тада па до сада не знам како али верујем да је добри Бог тако уредио, вазда сам ти ту ако ти затребам... Било си прћасто, сво у неком фазону шљокица. Играли смо се а ти си себе звала Софи. Ти си била дете и сасвим је нормaлно да се тако и понашаш. Али ја... Еј! Ја сам подетињио са тобом те вечери да су сви гледали како је то кад матори јарац подетињи... Не знам зашто те толико волим. Нећу ни да питам себе. Нећу бре ни Бога да питам...