Мислионик

 Јеси ти био пјан у кафани кад су ти јавили да ти је мајка умрла? Пита мене мој пријатељ. Ја му кажем онако са осмехом да је креативна радионица аброва кренула. Био сам забринут што касне да ли су добро, да нису случајно помрли... Не конзумирам алкохол три године, не свраћам у кафане јер то више нису објекти који ме чине срећним. Већином сам кући или у природи са фотоапаратом.  Од чега ли онај Иван живи? То су сад енигме које море јадне џафтаре по вароши. Па како бре не знате од чега живим? Па ја сам страни плаћеник, радим за Сороша, НАТО, Ђиласа и људе гуштере који оће да поробе свет. Толике године ме прозивате да сам издајник - плаћеник који вам подрива уверења да је планета земља равна плоча коју носи корњача, да 5G не зрачи итд. Мој посао је ваљда да вас убеђујем да је корона стварна и убија људе, да су маске превентивна заштита, да је наука научна, да је медицина у корист човека, да је земља округла до душе несавршеног круга, да је вода мокра, да су завере потурене како б...

 Сахране су тужне, депресивне и имају оно неко заједљиво лице које попуњавају људи. Док је мајка била у болници и борила се за живот сусретао сам разне карактерне особине људи. Имам тај дар да непогрешиво препознам дубину мисли иза забринутих маски на лицу. Некако умем да прочитам очи у човеку и осетим његову искреност. Језиво је када приметиш да већина њих прижељкују лоше вести јер су оне добре некако у њиховим главама бескорисне. Кад те питају како ти је мајка, ја кажем стање исто, надам се да ће бити боље. Али видиш сваки пут код већине њих да јебено чекају вест да је она изгубила битку како би сензација смрти попунила дан за трачеве. Јер на лошу вест отварају ти се сјајне варијанте сочних аброва. Ако се спасе и излечи онда од аброва ништа... Било је случајева када ми један идиот прилази и каже:  '' Шта би Божи? Баш ми жао. Јел имао ко јадну да је сахрани? '' Лик ме пита који сам син тој мајци. Да ли је бре имало народа? Ако је било народа па како то јебем му труње? ...

  Тешко је у Србији живети, тешко је пронаћи осећања, разумевање, помоћ и људскост. Када те снађе невоља мораш сам да се довијаш ситуацији. Моја мајка је преминула од болести, намучивши се од страшних болова препуштена мојој беспомоћи да не могу ништа учинити. Страшно је када гледаш мајку како кука од болова и дозива те да јој помогнеш. Зовнеш хитну помоћ у Косјерићу да би ти један лик рекао: '' дај јој парацетамол ''. Хладно те откачи неко ко ти је био нада у спас и чија је то дужност била и за шта је плаћен. Жена умире од болова бубрега, инфекција јака, не може ни да гута. Кућно лечење нема ефекта. Тек захваљујући добром доктору Димитру моја мајка бива упућена у Пожешку болницу. Санитет долази, возач је ту сам без икаквих стручних лица. Хватам мајку у наручје и носим из куће у двориште а сваки мој корак за њу је болан и страшан. Возачи санитета су беспомоћни јер људи нису школовани за овакве случајеве. Први пут када сам звао хитну нису дошли па сам некако мајку увео у...

 Одмори се мила мати. Живот ти је на та мала плећа превише терата ставио. А била си мајка које би свако дете пожелело да има. Била си мој херој који је за своју децу успео да обезбеди детињство и живот. Оца си нам заменила када је преминуо. Цео живот живела си за нас двоје. Била си мајка чије име изговарам са поносом и чије ћу име до краја живота тако изговарати. Одмори се сад лико моја... Два си људска живота спасила. Помагала си свима и делила се свима све. Носила си муке своје са осмехом, са пожртвовањем. Теби је све било потаман када видиш да су ти деца срећна, а били смо срећни са таквом мајком. Вредница моја која на крају дана тихо шапуће пред иконом молитве. Увек сам се дивио твојој вери према Богу.  Људи су били сурови вазда према таквој доброти. Често си пута заплакала на неправде које су ти многи приређивали. Али деца су увек била на првом месту а отровне речи доконих злица брзо би ишчилеле из твог срца. На твоје доброту коју си чинила људима злобни свет је покушавао...

  Све што знам у овом часу  да је све мање времена. Можда се никад и неће десити  оно што сањамо...   Добро знамо да смо савршена целина. Све оно што сањаш као бајку, нас двоје смо у стварности...   Али има то нешто необјашњиво можда и проклето... Да једном у животу нађеш све а ипак не узмеш... Ја ћу чекати у самоћи јер не видим сврху да нађем замену. Ти ћеш се уклопити у своје рутине и вечно жалити... И једног дана све ће нестати небо ће једно од нас прво узети, и опет ће се чекати да време пролети тамо негде ко зна где...