Отишао је Ракац...
Некако те тужне вести заскоче кад се најмање надаш. Мене је просто шчепала за срце видевши да је мој добри пријатељ Ракац заувек напустио ову чаршију, њене улице којима је ходао оним својим лаганим корацима. Зар те више нећу сретати? Зар су наше приче о свему приликом сусрета завршене? А отишло је превише добрих саговорника, добрих сусрета на тим испуцалим тротоарима вароши па све више ћутим... Ракац је био тих са оним благим осмехом и пун добрих прича које су мамиле осмехе. Волео сам га и та љубав неће престати јер је доброг корена у искрености. А тек данас чух да га више нема па ни на сахрани не бих а тиштала ме туга у време када је била. Осети човек тај неки подмукли бол приликом одласка драгих људи. Нисам мог Ракца испратио данас на гробљу али ћу га испратити речима на Мислионику којег је он данима читао и давао ми подршку. Ево мој друже због тебе сам узео да напишем нешто а веруј ми да речи нема. Отишавши заувек са овог света оставио си ме без речи а треба да их ...