Мислионик

  „Јер где су двоје или троје сабрани у име моје, ту сам и ја међу њима.“ – Матеј 18:20. Ове Христове речи чине сав смисао нашег живота и спасења. Човек без човека не може чинити заједницу, нити Црква може постојати без те заједнице. „Ја сам чокот, а ви гране; и који буде у мени и ја у њему, он доноси многи плод; јер без мене не можете чинити ништа.“ – Јован 15:5. Човек без човека остаје без дела љубави – није онај Самарјанин, нити је остварен уколико нема човека да помогне човеку. Човек без човека постаје устајала бара у којој се гомилају трулеж и пропадање, па сам себи постаје отров. Данашњи свет је свет отуђености, свет кружока у којима се ствара зачарани круг једноумља, а једноумље није слобода у Христу! „Јер ако љубите оне који вас љубе, какву плату имате? Не чине ли то и цариници? И ако поздрављате само браћу своју, шта одвише чините? Не чине ли тако и незнабошци?“ – Матеј 5:46–47. Човек без човека не може спознати Христа. Јер, ми смо браћа и сестре који треба да чине заједни...

„А кад им опра ноге, узе хаљине своје, па севши опет за трпезу рече им: Знате ли шта ја учиних вама? Ви ме зовете учитељем и Господом; и право кажете, јер јесам. Кад, дакле, ја опрах вама ноге, Господ и учитељ, и ви сте дужни један другоме прати ноге. Јер ја вам дадох углед да и ви тако чините као што ја учиних вама.“ (Јован 13, 12–15) Увод: Лекција у прашини У овој једној јеванђељској слици сажета је сва тајна и сва суштина Истинске Цркве. Христос не држи предавање са катедре, нити Сина Горе уређује као парадни трон. Он силази на колена, у прашину, узима убрус и чини дело које је у тадашњем свету било резервисано за најнижи слој робова. Овим чином, Спаситељ није само показао смирење – Он је поставио вечни, непроменљиви закон хришћанских односа. Опрати ноге другоме значе преузети његов бол, скинути са њега прљавштину овога света, изједначити се са њим у љубави. На тој, изворној Трпези љубави ( Агапе ), однос међу вернима је хоризонталан: ми смо једно тело, браћа међу собом, где већина...

  Златна уста и жуљевите руке Тишина пустиње је дубока, али она не рађа кукавице. Она рађа људе који су сахранили сопствени его да би у њима проговорио Бог. Из такве тишине, изгладнео од бдења али ужареног духа, у престоницу византијског царства стигао је Јован. Није имао ни свилене мантије, ни златне ланце, нити је марио за спољашње почасти свог високог чина. Имао је само Реч. Али та Реч није била његова, нити је извирала из људске калкулације. Зато је и текла као планинска бујица која руши све пред собом. Када би Јован изашао на амвон Свете Софије, царска престоница би занемела. Сиротиња је плакала од радости јер је коначно чула да Бог није далеки, сурови тиранин који вреба људске грешке, већ Отац који чека раширених руку. Али царски двор? Двор је дрхтао. Богаташке одаје су се тресле од гласа човека који није знао да пише прорачунато, у рукавицама, и који је свако материјално изобиље сматрао ништавним ако народ гладује. А центар тог Јовановог света, извор из којег је црпео сваку ...

Многе духовне књиге нашироко и детаљно пишу о васкрснућу, о стањима душе уснулих, о нивоима неба и заробљеним мапама. Али када с њих скинемо поетичне метафоре и теолошке украсе, остаје једна непобитна чињеница: са оне стране завесе нико нам није донео опипљиве материјалне доказе. Све што имамо сведено је на сведочанства појединаца, визије или чисту догму. Чак и апостол Павле, који се уздигао до трећег неба, у својим посланицама остаје мистичан и недоречен, признајући да не зна да ли је био у телу или ван тела и да је чуо речи које човеку није допуштено говорити. Све остало је, ако ћемо поштено – људско нагађање. У том мору нагађања, људски ум је вековима ишао толико далеко да је измислио ствари попут ваздушних митарстава. Та врста небеске администрације, шалтера и цариника где те демони саплићу за сваку ситницу, нема ама баш никакве везе са Христом. То је позноантички и средњовековни монашки фолклор створен да би се људским страхом управљало. Код Христа је ствар радикално једноставнија...

„Тешко вама што зидате гробнице пророцима које су ваши оци поубијали...“ (Лука 11, 47) Ове речи Спаситеља, упућене ондашњој верској елити, законицима и фарисејима, крију у себи најмрачнију тајну у историји религије. Христос ту не говори о безбожницима, нити о отвореним непријатељима вере. Он говори о људима који држе кључеве храма, који управљају формом, законима и жртвоприношењем, а који нагонски мрзе и убијају сваког живог носиоца Духа Светога. Векови који су уследили након Христовог Васкрсења показали су да ова опомена није остала у прошлости Јеванђеља. Она је постала трајна матрица историје хришћанства. Највећа трагедија истинске, живе вере јесте то што она своје највеће и најкрвавије битке није водила против спољашњих прогонитеља – императора, безбожника или освајача – већ унутар сопствених зидина. Унутар саме Цркве као институције. Увод: Сукоб Живог Духа и Окамењеног Система Кроз читаву историју православља провлачи се једна тиха, мучна линија раздвајања између две стварности: Цр...

  Како боли и како руши осећај кад нема Тебе! Како гуши проклета тишина очаја. Не смем да погледам доле; распет сам у немоћи својој и висим са крста, а бездан хоће да ме прогута. Боже, зашто си ме оставио?! У том часу, клинови се распадају, а крст се преображава у крила, и моја душа више не осећа терет бола. Моја немоћ пред Њим разбила је окове земље. Та мала моја мука постала је претешка за збуњени ум, јер га је гордост убедила да је крај. О да! То је твој крај, проклети разбојниче који исмеваш мог Бога! А понизни разбојник у мени завапи: „Опомени ме се, Господе, када дођеш у Царство своје!” Свака наша мука коју подносимо, која нас доведе до очаја и у којој признамо своју немоћ пред Оцем, заправо нас ослобађа – васкрсава нас. Онај разбојник што хули на Бога и обесхрабрује нас, то је наш его; док је онај који га прекори заправо наша понизност пред Богом. То је та наша Голгота која ослобађа, која у нама васкрсава живу веру из мртве... Бити на Тавору јесте тренутак када нам благодат ...

Живимо у свету који је преплављен речима. Сви нешто говоре, објашњавају, доказују и вичу. Бука је постала мера нашег присуства. И у тој свеопштој галопирајућој вреви, модерни човек је изгубио једну узвишену, скоро заборављену врлину — тајну креативне, плодне тишине. Ако желимо да разумемо како се та тишина претвара у највећу љубав коју је васељена икада видела, морамо се загледати у лик Оне коју генерације називају Пресветом. У Пресвету Богородицу. Она није само историјска личност из новозаветних записа; Она је срце човечанства које је рекло „Да“ Створитељу. Она је прозор кроз који је Вечност ушла у наше пролазно време. Највећа револуција у једној речи Замислите ту тиху девојку из Назарета. Када јој Архангел Гаврил доноси вест која превазилази све законе природе — вест да ће родити Спаситеља света — Она се не буни, не тражи научна објашњења, нити се горди. Њен одговор је врхунац слободе и поверења: „Ево слушкиње Господње, нека ми буде по речи твојој.“ У том „нека ми буде“ крије се најв...

Живимо у времену које ужасно много полаже на форму. Важно је како изгледамо, шта поседујемо, које титуле носимо и колико смо гласни у одбрани својих ставова. Меримо успех кликовима, а памет бројем информација које можемо да процесирамо. И у тој свеопштој буци, где сви нешто доказују, човек се умори. Осети неку чудну празнину, свестан да му, и поред свега што је постигао, нешто суштински фали. Пре скоро две хиљаде година, један човек је написао писмо групи људи у Коринту. Тај град је био сличан нашем времену — богат, динамичан, пун паметних, речитих и успешних људи који су се стално препирали око тога ко је у праву и ко је већи. Тај човек се звао Павле. И усред њихових расправа, спустио је перо на пергамент и записао речи које и данас, после двадесет векова, звуче као чист, оштар планински ваздух. Павле не почиње теоријом. Он одмах удара у центар. Каже: „Ако језике човечије и анђеоске говорим, а љубави немам, онда сам као звоно које звони, или кимвал који звечи.“ Размислите о томе. Може...

  Храм у човеку „Или не знате да су тела ваша храм Светога Духа који је у вама, којега имате од Бога?“ Овим речима, записаним у Првој посланици Коринћанима  6:12 , апостол Павле не поставља обично реторичко питање. Он поставља дијагнозу нашег хроничног заборава. У буци савременог света, у непрестаној трци за преживљавањем, у лавиринту свакодневних брига и дигиталних дистракција, ми заборављамо оно најважније – заборављамо ко смо. А истина је радикална. Човек који је примио тајну крштења престаје да буде само биолошка машина која јури кроз време. Он бива освештан. На његову душу и на његово тело стављен је печат Нествореног. Тог тренутка, крштени човек постаје покретна црква. Живи храм који хода овом земљом. То значи да у самом средишту твога бића, у најдубљој тишини твога срца, стоји једна непозната икона. Она није насликана на дрвету, нити виси на хладном зиду од камена – она је утиснута у твоју унутрашњост као живо огледало Божије. Често је заборављена, замагљена и прекривен...

  Не могу и нећу да прећутим јутрошњи фарисејски наступ свештеника у пензији на Светој Литургији у Косјерићу. Слушао сам беседу која је језиво подсећала на оне мрачне реторике из деведесетих година, када је био у активној служби. Као млад човек, и сам сам због таквих речи упао у замку гордости и у живи песак етнофилетизма – стања у ком сам слепо величао само свој национализам, а друге потцењивао. Ти и такви реторичари затровали су читаве генерације, гурајући их у пропадљивост и трулежност овог света, уместо у вечност. Имао сам срећу, и немерљиву милост Божију, да ме Он сам извуче из тог духовног блата. Јутрос, Литургија у Косјерићу није личила на себе. Уместо да буде оно што једино сме да буде – Небо на земљи, Царство Божије међу нама – она је претворена у јефтину политичку арену, натопљену фарисејством и ликовањем над некаквим земаљским, личним победама. Гордост је стајала пред самим Царским дверима. Држала је крст у рукама, потпуно заборављајући Ко је на том Крсту распет и због ч...

  Молитва за ближње није само молитва за твоје укућане, за рођаке или блиске пријатеље. Молитва за друге је најлепши чин сваког хришћанина. Јер брат мој којег не знам, а чуо сам да је у невољи – брат је мој у Христу. Свако ко је у Спаситељу, брат је мој и сестра моја. Ако ниси у стању помоћи делом – храном, новцем или неком другом подршком – знај да је молитва подједнако моћно средство за помоћ. „Господе, не тражим Ти за себе ништа, јер све си ми дао оно што Ти сматраш да је по мене најбоље. Али Те молим, Оче, помози рабу Твоме који је у невољи, који пати, олакшај му муке и загрли га благодаћу Својом.“ Можда је, драги моји, неко ове ноћи слаб. Можда није у стању да се усправи, можда јеца склупчан у немоћи, сам на овом свету, прекривен тамом своје празне собе. Можда је неко у овом тренутку самлевен болом, болешћу или се мучи са слабостима својим. Уместо сажаљења, уместо патетичних констатација или оговарања – како то неки знају да чине – стани пред Господа и помоли се за тог невољни...

    Да бисмо уопште закорачили у тајну хришћанског постојања, морамо прво очистити језик од наслага површности. Када свет каже „љубав“, он обично мисли на размену, на трговину емоцијама или на биолошки нагон. Стари Грци су били прецизнији, а Јеванђеље је ту прецизност уздигло до небеса. Пре него што кренемо даље, морамо разумети шта је то Агапе : Ерос је љубав која жуди, која жели да поседује другога јер јој он „треба“ да би се употпунила. То је љубав глади. Филиа је љубав пријатељства, узајамности и сличности. Волим те јер смо исти, јер делимо вредности. АГАПЕ  је, међутим, нешто сасвим друго. То је љубав даривања . Она не тражи ништа заузврат. Она се не рађа из тога што је онај други „добар“ или „заслужан“, већ из преобиља унутрашње снаге онога који воли. Агапе не зависи од објекта љубави – она тече и према непријатељу једнако као и према пријатељу, јер њена природа није у примању, већ у непрестаном давању. Агапе је одлука воље, а не дрхтај емоције. То је снага која ...