Мислионик

 Ћутуша је она прва јутарња кафа када устанеш и покушаваш да се конектујеш са новим даном а сигнал је слаб. Ниси спреман ни са ким да проговориш, речи су негде запеле. Заправо ништа ти не функционише док не попијеш једну ћутушу. Она  је кључ који отвара нови дан и потребна је као умивање поспаног лица... За ћутушу - кафу чуо сам од мог доброг пријатеља Миша који се заправо у оригиналу зове Радован али ми га упорно зовемо Мишо. И никад га нисам питао у чему је тајна. Ћутуша је оригинално име за психичко стање свих нас који се довучемо из кревета. Ако проговорим усраћу цео дан, ако ме питаш нешто можда се и згранем јер појма немам где ударам. Али ћутуша кафа те нежно ухвати за руку и уведе у нови дан. Зато никад не прекидајте процес ћутуше и човека који је конзумира. То је као да упалиш мобилни да се пуни.  Сам мирис кафе ујутру на мене делује умирујуће. Док се вода кува ја пустим мало поглед кроз прозорче да скита по комшилуку. Чим вода почне ври ти почињем са церемонијом ...

 Идем негде, ваљда има и за мене неко место где ћу бити срећан. Не сећам се тачно речи које изговара Бјелогрлић у серији '' Вратиће се роде ''. Често ми се та мисао врзма по глави. Исувише је ова чаршија постала тескобна и чамотна са гомилом сивила учмалих ситних живота који стварају тужне пејзаже.  Где бих? Ни сам не знам али само што даље одавде... Косјерић је постао неподношљиво аветан. Постао је досадан, превише озлојеђен, стравично безнадежан. Фале ми реке људи које теку низ тротоаре са осмесима. Фале ми шансе, одшкринута врата кроз која могу да завирим и угледам своју шансу. Овде је све замандаљено. Све је под шапом разних типова који су нас срозали на најниже лествице људског живота. Фале ми зграде у бојама, улични свирачи, заљубљени парови, неке луде Насте што се глупирају крај фонтане. Фале ми нови углови да их нађем кроз објектив. Фале ми људи са којима могу имати опуштене разговоре. Фале ми креативци са којима бих делио енергију стварања.  Овде ми се живот св...

  Носиш једну диплому коју си морао да стекнеш јер ти се у тренутку снова десио рат и уништио наум да учиш оно што волиш. Отац ми је преминуо када сам био тек момчић, зелен, неискусан али је преко ноћи морао да порасте у зрелог човека. Немаштина, мајка болесна, сестра незапослена. Оно што си хтео да учиш просто ти је онемогућено, дај шта даш. И тако ја упишем машинску у Косјерићу за металостругара. Ту школу сам мрзео и отаљавао сам је са 2% улагања труда. Једино што сам волео је учење о металима, то ми је било интересантно. Али када смо почели са рачунарима е ту сам био опседнут. У школским уџбеницима ниси могао да нешто научиш о бејзику и осталим програмима а користили смо у то време Пеком 64 компјутере. Одем у библиотеку и узмем све што су имали о рачунарима. И онда почињем да зезам професора који је био приучен. Но, временом се десио проклети рат и све моје наде су пале у воду. Кад год си планирао нешто увек се искундачи неко срање које те потпуно баци у други правац кретања....