Логорска ватра у мојој улици...
Првомајски празници су за нас клинце из улице Косовских Јунака били нешто посебно. Ми нисмо ни знали значење тог празника али смо живели за тај тренутак да запалимо ватру. Данима би се припремали, сакупљали грање и аутомобилске гуме. Морала је наша ватра победити суседну улицу. Колико је у то време врцала креативна енергија у нама па смо правили такмичења у фудбалу, имали неку врсту манифестације. Родитељи и комшије дошли би да нас гледају. А онда би пред паљење сви нешто донели од сокова, слаткиша и сл. Ти прошли дани из те улице Албанске Споменице која данас носи име Косовских Јунака били су прича неких генерација које су одрастале заједно. Нисмо имали друштвене мреже али смо имали договор да у одређено време будемо заједно. Пре неких сат времена, видим две девојчице из мог комшилука како сакупљају грање. Хоће да запале ватру баш на месту где су њихови очеви то радили. Њих две храбро улазе по врзинама и извлаче гране. Некада давно у тој улици било нас је пуно више. И сада има деце а...