Мислионик

Јутро у Косјерићу покривено је маглом, устајем рано и крећем на тренинг иза куће. Ово је од оних јутара када ме мрзи да ударам у џак, да изводим покрете из Винг Чун Кунг Фуа. Али, некако воља и унутрашњи комадант је неумољив безвољи. Једноставно уради то и после настави да мрзовољиш. Тај трик увек упали јер после тренинга мисли се разбистре. Док радим технике ударања негде у сећању видим младох и перспективног дечака који је изгарао у тренингу и не само у томе него на свим пољима. Пуно је снова било на врху али премало сам их горе пронашао. Док путујеш како би их досегнуо неки просто нестану јер нису намењени теби већ неком другом... Свако јутро док се умивам видим у огледалу тог дечака који се не смирује. Он је већ пун седих длака на глави а време је изрезбарило боре по лицу. Само у очима када погледам дубоко видим тај пламен младости који ме тера да изгарам за својим сновима. Ударам у џак мудрије, сила је већа али знатно спорија него пре десет година. Како си старији процена је муњев...

Пронашавши старе проспекте о општини Косјерић из 1992 и 1998 године и видевши колико је ова општина имала пуно тога за разлику од садашњице. То ме је подстакло да направим осврт на неко доба где су људи и поред ратова, санкција ипак били пуно ведрији од данашњег времена... Чињенице говоре да је у самој вароши било пуно више људи, да је функционисао културно - друштвени живот. Спортски центар био је испуњен ритмовима лопти, грајом деце а и старијих. Играла се кошарка, фудбал, одбојка, клинци су возили бицикле. Данас то мењамо турнирима у малом фудбалу и мини баскету. Некада се чекало на терену да упадну екипе. Ником није требао трофеј, биле су то интерне победе и успеси који су се препричавали и надигравали. Спонтана окупљања око спорта, напрасних шетњи или седељкама по клупама. Био је то период здравих погледа и поред силних проблема попут мобилизација, санкција и бомбардовања. [caption id="attachment_8859" align="alignnone" width="800"] Фабрика цеманта К...

Ових петнаестак дана у Косјерићу живела је позитива на културним вредностима које нам недостају и које се ретко дешавају. Арт Камп је поново у Косјерићу после једне веома дуге паузе. На крилима већ легендарних старих кампова, овај је попут феникса стасао са новим генерацијама које су имале пуно тока да нам кажу и покажу. Стицајем околности на позив Јанка Белића и сам сам ушао у ову причу да је помогнем фотографишући дешавања и активности Арт Кампа. Собзиром да сам све то пратио кроз објектив покушаћу да вам пренесем своје утиске... Арт Камп је нешто урбано, креативно и непосредно. Млади креативци широм света дошли су у Косјерић да поделе своја умећа са нашим младим људима а и са нама маторицима ;) Размена вештина, уметности и креација била је импресивна. То је оно што је јединствено за Арт Камп. Нема буке, нема тог неког формализма, све се заснива на другарству и непосредности. Са децом је однос предиван где учесници кампа децу третирају као једнаке без разлике у годинама а деца наравн...

Иване кад ћеш се женити? Ако нисам чуо то питање од двадесете па до сада једно милион пута нисам чуо ништа... Решио сам коначно да одговорим на то питање уз лични став и поглед о свему... Живот који добијамо је поклон од Бога да проходамо, прођемо и легнемо на крају. Склопивши очи идемо негде остављајући све материјално али пред ту неку пороту једини сведоци су нам добра дела која нас бране а све остало је тужиоц... Но, о томе ћу касније. Деца су украс света, нешто заиста најлепше видети и доживети. Са њима си врцав, са њима си подмлађен и она су заиста нешто непроцењиво у животу. Али смисао живота не своди се на расплодњу. Смисао живота није пуко размножавање. Има ту нечег вишег и узвишенијег. Постоје одлуке оне твоје али и оне воље више силе којим ти не можеш побећи. Човек нађе жену, оплоди је, она роди дете а људи се веселе томе. Међутим, жена је свесно биће као и мушкарац. То су врло важни фактори схватања ових '' кићована '' који би да туре а после да некако избегн...

Обећао сам вам да ћу написати утиске о Линукс оперативном систему који се зове ''Зорин ОС''. Ево прошло је месец дана и даље га користим. Иначе увек сам на Линукс Убунту али ето, нисам се вратио јер ми се просто речено допао Зорин ОС како лепо ради... За све вас који би да напустите Виндос систем, топло препоручујем Зорин ОС јер можете га подесити да изгледа као Виндовс 7 или добри стари икс пи. Но, ја лично нисам узео такав изглед јер ми се више свиђа његов оригинални. Током ових месец дана пробе није ми се десио ни један проблем, баг, кочење и сл. Графичка ради као змај, чак сам убеђен да боље функционише на Зорин ОС-у него на Минту. У суштини сви Линукси се базирају на истој бази података, драјвера и сл. Софтверски центар има све што вам треба да преузмете ( бесплатно наравно ). Но, да видимо шта је то и како изгледа ;) Као што видите старт дугме је као и код Виндовса смештено на левој страни. У изборнику имате селектоване програме као што су: графика,звук и видео, и...

Синоћ сам био у кафићу Бреза. Ишао сам да подржим Арт камп али сам тек негде касније схватио да то нема везе са Арт кампом већ са индустријском Ко-активом. То вам је она Титан омладинска организација што ради за паре и сваке године осваја конкурс на пројектима код тате Титана ;) Тако то ми видимо са стране и ако се они труде да то тако не изгледа. Шалу на страну, добри су то момци, немам ништа лично против њих, деца се снашла и удомила (ухлебила) и ништа ту нема лоше... [caption id="attachment_8510" align="alignnone" width="4608"] Фото: Иван Стефановић[/caption] Синоћ је у кафићу Бреза био један комичар који ради стенд ап зезање. То вам је она фора држиш микрофон и можеш да кењаш до миле воље ( ко ја сад ;) ). Човек је имао тако јефтин хумор да је мени било непријатно. Као да сам гледао '' Курсаџије ''. Његов хумор се заснивао на пљувању старе Југе. Па су му хрвати педери, босанци тешке тупаџије а амери буквалисти са штајге. Јефтин хумор д...

Сасвим случајно сам се нашао поред некад хранитеља многих породица, радника и угледног предузећа званог '' Град ''. Пажњу ми је привукла портирница чији су прозори полупани. Видео сам да је неко душмански био љут на стакла па није штедео каменице. Одлучио сам да уђем и фотографишем тренутно стање ове пропале фирме... Фото прича је забележена данас, 1.08.2016.г. Само је остала читава табла која је некада била понос једне општине. Данас је то руина, коју су опељешили до последњег каблића у разводној кутији. Призори су трагични, тужни и поучни. Очерупано је све. Неко је то узимао ђутуре, претурао по фиокама, ормарићима. Буквално све је узето што се могло почупати. Ова фото прича је једна уједно и срамота коју прекрива коров. Нећу улазити у то како је све почело да пропада, али слике ће вам језиво пренети истину како је од нечег доброг све постало пропаст захваљујући људској похлепи... [caption id="attachment_8418" align="alignnone" width="800"...