Мислионик

  Свет је једна бука и хук страха од свега и свачега. Човек се плаши шта ће ко рећи за њега, плаши се да ли ће га неко видети да носи нешто са флеком, прслом патиком. Непрестано је опседнут собом. У таквим стварима јасно се види колико човек посвећује пажњу самом себи, а не Богу. Бука нису само аутомобили и телевизија. Бука је онај непрестани хук информација, туђих успеха, туђих очекивања и наших сопствених страхова који нам не дају да чујемо тишину сопствене душе. То је хук који нас тера да стално будемо "на опрезу" – да ли смо довољно добри, да ли заостајемо? Често ме људи питају како да сачувају мир у себи наспрам силних свакодневних трзавица. Да би човек задржао мир у срцу, мора кренути у правцу Бога. То није само редован одлазак у цркву, то није само читање молитве, то није само паљење свећа и тамјана. Пут смирења поплочан је великом буком и отпором нашег бића које је постало зависно од света. Смирење се стиче распињањем земног бића на крсту. То је заиста тежак чин јер н...

  Субота је вече. Стојим пред иконом коју осветљава само благи, треперави пламен кандила. Сачекам тренутак, онај свети тајац у грудима, да се обратим Оцу Небеском. Свестан сам да Он зна све моје слабости, али те слабости више нису грч, нити препрека да му потрчим у сусрет. Та слобода ме је продисала. Једва чекам сутрашњу недељу, Литургију и сусрет са Господом у Путиру. Али, пут до ове слободе водио је кроз пакао. Нисам ја био човек без Бога. Напротив, био сам молитвен младић, редован на службама и ревностан у вери. Али, почео сам да слабим. То раслабљивање је дошло тихо, кроз удаљавање од Причешћа. Правила, епитимије, забране — "не смеш да се причестиш", "верглај молитве две недеље", "пости док не клонеш па дођи на исповест" — све то ме је мало по мало умарало. Између мене и мог Оца стао је зид људских обзира. Исповест је постала транге-франге прича, послушање пуко верглање речи, а ја сам губио снагу и додир са Извором. И тако, грех по грех, одузимање При...

  Ко сам ја, заиста, када станем пред Тебе, Господе? Годинама сам стајао са том малом књигом у рукама. Молитвеник. Речи су се низале, црне и густе на папиру, а ја сам их изводио — некад певајући, некад рецитујући, верујући да је то пут. Али често, пречесто, након последњег „Амин“, остајао бих недоречен. Неисповеђен. Неисплакан. Осећао сам се као странац у сопственој молитви. Док су уста изводила тај беспрекорни монолог, срце је остајало хладно. Између Тебе и мене створила се гужва реченица, шума туђих уздаха у којој нисам могао да нађем свој сопствени глас. Било је тренутака толико тешких да су личили на оне сиве ходнике општинских зграда. Тамо где одеш да предаш папире, где службеник хладно удари печат, заведе твоју бол под неким бројем и каже ти да чекаш. Данима. Месецима. Тако је изгледала моја молитва — предавање жалбе на шалтеру небеске бирократије, док чекам одговор који никако не стиже. Процес. Инструкција. Техника. Све, само не сусрет. А онда се десио тај благословени праса...

  У дубокој ноћи, под треперавим светлом кандила, тихо се моли човек. Кап сузе клизне низ образ, нечујно, попут детета које се санка на малом брегу. Та једна кап у себи носи читав свет – и бол, и неочекивану љубав према непријатељима, и дубоку бригу за ближње. Пред Христом, у тишини која лечи, уздиже се молитва срца; она исијава светлошћу Духа Светога, претварајући сопствену муку у чисту љубав. Док злобни спавају својим лажним „победничким“ сном, уверени да су исмевањем, оговарањем и сујетним пировима некога поразили, они и не слуте да управо тада неко за њих клечи. И не чују се ту речи супериорности попут „Опрости им, Боже“, већ тешке и искрене речи заједништва: „Опрости нам, Господе, грехе наше свесне и несвесне, знане и незнане.“ Застани на тренутак, брате и сестро, у том заносу свакодневног празнословља. Можда управо сада, док твој језик оштри камен осуде, чиниш кривоклетство над праведником који те помиње у својим молитвама. То су они стварни греси који нас удаљавају од спасењ...

Драги моји, застаните. У овој свеопштој буци, где нам се „духовност” сервира у пар секунди екрана, лако је залутати. Лако је помешати бистру реку Јеванђеља са мутним потоцима паганства које вековима покушавамо да „покрстимо”, а заправо смо дошли до тога да је оно, нашом нечињењем и малом тишином, почело да потапа саму веру. Прљава и бистра река компромиса Чињеница је сурова: ми нисмо раскрстили са паганством, ми смо га само пресвукли у православне одежде. Тај историјски компромис, који се некада чинио као добар метод за ширење хришћанства, данас нам се враћа као духовна омча. Уместо неустрашивог, апостолског проповедања које сече корен заблуде, изабрали смо „дипломатију” са обичајима. Резултат? Паганизам није умро; он се инфилтрирао, угнездио и превладао. Добили смо наказни патриотизам који се храни гордошћу и величањем нације изнад Бога. Крсне славе су нам често постале идолопоклонство и гозбе за его, а Светитељи – локална божанства која покушавамо да „поткупимо” уместо да их следимо ...

  Народе мој, браћо и сестре, Време је да скинемо маске са духовне преваре која се у сенци Зворничког језера надвила над вашим душама. Појавио се тамо „духовник“ који себе поставља изнад Сабора, изнад Канона и изнад самог Христа. Појавио се онај који у свакоме од вас види демона, док сопствену гордост, која је мајка свих демона, не примећује. 1. Хула на крштење: Једно је крштење за отпуштење грехова! Ко сте ви да судите Духу Светоме? Ко је тај човек који вас поново „купа“ и наизглед крштава? У Православљу се крштење врши једном и никада више . Поновно крштење није чин очишћења, већ чин одрицања од своје Цркве, својих предка и своје вере. То је признавање да све оно што су ваши родитељи и свештеници радили деценијама – не вреди ништа. Не дозволите да вас убеђују да је Божја благодат неисправна па да је неки „самозванац код језера“ мора поправљати. 2. Ко види само демоне – у њему Господ не станује Свети оци кажу: „Видиш ли брата свога, видиш Бога свога.“ А шта види тај „видовњак“? О...

  Браћо и сестре, суграђани моји, Јуче су звона јечала, порте су пуцале од гужве, а корпе су се шарениле од јаја. Црква је била крцата. Рекло би се: „Ево народа Божјег, ево народа Васкрсења!“ Али данас? Данас вас гледам, а празне клупе одјекују тишином. Остала је само шачица оних који знају да Христос не васкрсава само на један дан у години да би нам био изговор за богату трпезу. Где сте данас? Да нисте можда заспали опијени храном и пићем, мислећи да сте „одрадили“ Бога оним једним постом на води и једним доласком на поноћну Литургију? Гледате нас данас забезекнуто. Шапућете по ћошковима: „Погледај их, мрси се, а они се причешћују! Зар их није срамота?“ А ја вас питам: Докле ћете више, маловерни, да мерите Бога стомаком? Зар мислите да је Христос дошао да нас научи рецепту за посни пасуљ или да нам броји залогаје? Он је дошао да нам дарује Себе! Дошао је да развали врата пакла и да нас позове на Гозбу Вечног Живота која никада не престаје. Ова Светла седмица је један једини, бескр...

Живимо у свету који истину доживљава као лични напад. Материјализам није само трка за новцем; то је стање свести ушушкано у дебели слој комфора, где је сваки порив за дубином проглашен за опасан квар. Све је данас пресвучено украсним папиром сујете. Људи стоје пред огледалима, али не да би се умили, већ да би се дивили сопственој лажној слици, док пажљиво монтирају маске за спољашњи свет. Ми који се усудимо да пишемо о Боготражењу, о смислу, о оним невидљивим нитима које нас везују за Вечност, немилосрдно смо гађани блатом. Неразумевање околине је суров тренинг. Саплитања су свакодневна, а злоба којом се ситничави духови хране уме да изнури и најјачег човека. Одавно сам прихватио етикету „чудака“. То је у овој средини најблажа реч за онога ко не пристаје да буде део безличне масе. Пришивали су ми разне „љигавштине“ – оне које говоре искључиво о њиховој сопственој унутрашњој нечистоћи. Некада ме је то болело. Сада ме радује. Као што је владика Николај писао у својим „Молитвама на језеру...

  Данас је дан тишине. Али, морамо се запитати – чија је то тишина? Да ли је то тишина страхопоштовања пред жртвом Љубави, или она нема, тешка тишина нашег заједничког лицемерја? Гледам нас како се пажљиво крећемо по храмовима, како пазимо на сваки покрет и на свако црвено слово у календару. А ти календари су често само трошни људски прорачуни који су нам постали строги господари. Претворили смо веру у софтвер, у правила, у кавез који смо окитили најлепшим украсима само да не бисмо приметили да смо у њему заробљени и непомични. Истина која проговара из празне Чаше Данас нема Литургије. Данас нема Причешћа. И нека нема! Нека нам ова празнина запуши уста – свима нама који недељом стојимо пред Чашом као пред туђим столом. Сећате ли се речи неустрашивог Златоуста? Он није штедео ни цареве ни народ када је грмео у својој трећој беседи на Посланицу Ефесцима: „Узалуд се приноси свакодневна жртва, узалуд стојимо пред олтаром; нико се не причешћује... Ако се не причешћујеш, зашто си овде? ...

На Велики петак, када се небо над Голготом заоднуло у неочекивану таму, настао је Мук . Није то била обична тишина природе, већ вапај твари која препознаје страдање свог Творца. Ваздух је постао тежак, а кроз тај густи мрак проламао се само хук ветра – сечиво које је секло кроз кости. За оне под крстом, за престрашене и уплакане ученике, тај ветар је био ехо њиховог сопственог јецаја. Али за оне друге, за војнике са крвавим рукама и фарисеје у свиленим одорама, тај исти звук био је ледена оштрица која је наговештавала да се поредак света неповратно руши. Ту, на брегу срама, разоткрио се инвентар људске душе . Видели смо човека који плаче, човека који сумња, и човека који се крије иза слепе наредбе. Најстрашније од свега, видели смо човека заслепљеног гордошћу – оне који су се у име Бога борили против самог Живота, одевени у раскошне хаљине свештенства које су купили сребрњацима издаје. Док су они ликовали над мртвим телом, мислећи да су каменом и печатом заувек зауздали Истину, земља ј...

  Браћо и сестре,  Ближи се Васкрс. Спремамо боје, купујемо корпе, бирамо најлепше примерке и спремамо се за ритуал који смо назвали вером. Али хајде да на тренутак скинемо позлату са наших обичаја и погледамо истини у очи: Од Васкрсења смо направили изложбу, а од Живога Бога – кућног духа заробљеног у кокошијем јајету. Највећи парадокс нашег хришћанства данас стаје у ту једну реч: Чуваркућа . Размислите о тежини те заблуде. Творац свемира, Онај који је победио смрт и развалио чељусти ада, Онај који је својом крвљу искупио сваког човека, нама више није довољан. Нама треба „чуваркућа“. Треба нам магијски предмет, офарбана љуска коју ћемо ставити на стаклени сталак (који нам је, на срамоту, продала иста та институција која би требало да нас учи слободи у Духу). Шта ми тиме поручујемо Небу? Поручујемо да не верујемо у Христово обећање: „И ево, ја сам са вама у све дане до свршетка века. Амин.“ ( Мат. 28, 20 ) Уместо Њега, ми бирамо органску материју која трули. Ми верујемо да ће...

  Често у посту, али можда још чешће у оним обичним, сивим данима ван њега, упаднемо у једну суптилну и опасну замку – замку духовног такмичења. То је онај тренутак када поверујемо да је вера нека врста моралне дисциплине или олимпијаде на којој се деле признања. Ако победимо један порок, ако обуздамо гнев или неку ружну мисао, ми несвесно почињемо да очекујемо да нам Бог уручи медаљу. Заборављамо речи Христове: "Тако и ви, кад извршите све што вам је заповеђено, говорите: Ми смо непотребне слуге, јер смо учинили што смо били дужни учинити" ( Лука 17,10 ). А истина је, заправо, много дубља. Дошла ми је синоћ, онако тихо, док сам под светлошћу лампе покушавао да умирим мисли пред иконом: "Ево ме Господе, грешан сам и стојим пред Тобом увек такав." У тој реченици нема пораза, у њој је једина права слобода. Јер Господ није дошао онима који мисле да су праведни, већ нама који знамо да нам треба лекар. Он сам каже: "Не требају здрави лекара него болесни; нисам дош...

  Постоје тренуци када политика престаје да буде борба мишљења и постаје огољена дијагноза једног болесног друштва. Оно што се јутрос догодило у Косјерићу, у кабинету који би требало да буде власништво сваког грађанина ове општине, није само физички напад на једног човека. То је дефинитиван доказ да је власт у Србији одавно изгубила све цивилизацијске особине. То нас, заправо, и не чуди – уз власт су се одавно сврстали криминалци и ликови који не познају уљудно понашање, јер све у животу решавају претњом или батинама. Наш суграђанин и мој пријатељ, Зоран Јовановић Лимар , отишао је у зграду општине не да тражи привилегије, нити да руши државу. Отишао је да пита за асфалт. Отишао је да тражи оно што припада сваком нормалном човеку у 21. веку – пут до куће, који је "стручно" скинут пре избора као део јефтине предизборне шарене лаже, а потом остављен у блату. Одговор који је добио нису биле информације, већ зверске песнице. У тој просторији, где би реч морала да буде светиња, Зо...

  Поштовани читаоци, Желим са вама да поделим новост у раду мог блога. Како бих есејима и размишљањима која овде читате пружио нову димензију, покренуо сам YouTube канал где ћу објављивати аудио-визуелне верзије текстова. Верујем да жива реч и пажљиво одабрани кадрови могу додатно да нагласе поруке о којима овде пишемо. Позивам вас да посетите мој канал, погледате досадашње видео-записе и, уколико вам се допадну, кликнете на Subscribe (Прати) како бисте добијали обавештења о новим објавама. Све видео-снимке можете пронаћи на линку: 👉 Ivan Stefanović - One Vision (YouTube) Хвала вам што пратите и подржавате овај стваралачки пут. Ako osećate da vam moji tekstovi pomažu i želite da podržite opstanak ovog digitalnog letopisa direktno, bez posrednika i visokih provizija stranih platformi, to možete učiniti uplatom na moj tekući račun kod Banke Poštanska štedionica . Kako možete pomoći: 1. Skeniranjem NBS IPS QR koda Najbrži način je da otvorite aplikaciju svoje mobilne banke, izab...

  Зарасла је она стаза младости којом смо гањали дечачке снове. Оно дрвеће на којем смо правили кућице од грања давно је изгорело у неком шпорету. На том месту сада су нека туђа дворишта у којима лају досадни керови на сваког пролазника. Остало је само сећање... Пустоловине капетана Хатере од Жила Верна читао сам са страшћу. На врху дрвета маштао сам како стојим високо на јарболу и гледам има ли пустог острва на којем ћу пронаћи закопано благо. Ветар је њихао крошњу као да су то пуна једра што ме гоне далеко, негде до граница новог света. Машта једног дечака брусила је његове погледе на живот. Неки дан, тај дечак се угледао у одразу огледала. Пљунути капетан Хатера. Брада густа, црна, са нијансама беле, и боре на лицу. „Јеботе, па овај баш личи на мене!“ помислио је. Дечак је отишао срећан јер је видео свог јунака, а Хатера се само шеретски насмејао клинцу који га неће напустити до краја живота. Тај клинац Хатеру и даље носи у нове авантуре. Тај клинац му је сва снага да и даље буд...