Јесен је доба када дрвеће плаче лишћем...
Јесам ли ти причао о јесени? Не сећам се веруј ми али могу да ти је дефинишем. Јесен је доба када дрвеће плаче лишћем. Та тужна јесен поплави траву својим сузама златних боја. Шушкаво корачање по лишћу и ветар што га потера у ковитлац. Јесен је доба када дрвеће постане голо као од мајке рођено. Једино снег га покрије белим јорганчетом до првог сунца. Све моје приче о јесени су у знаку сећања. Седнем некад на стари пањ и гледам како храбро скочи са гране жути лист. Тако ти је мој брале и са нама. Нестајемо један по један са животне сцене. Сваки лист што плови тих неколико секунди падајући на земљу подсети ме на неке мени драге људе којих више нема. Мирза, Мићо друг, Рада, Драгиша, Мићо јесен и многи још људи које је ветар однео негде далеко ван наших живота. Јесен је лепа, сва прошарана колоритом али је то заправо тужна прича где престаје буђење пролећа и врелина лета. То је као старост која из дана у дан успорава док не дође хладна зима и заувек те не укочи. Јесен у мени царује а у теб...