Мислионик

 Сањао сам ноћас рајске вртове и поток где се лептири играју са цветовима свих боја. Осећај је био хиљаду пута већи од сваке лепоте коју видех овде на земљи. Испод дрвета дебелог стабла седели су моја сестра Драгана и мој зет Звонко. Били су срећни, растерећени док је у даљини ветрић миловао планинске врхове. Пробудио сам се срећан у овој несрећној планети препуној туге, смрада и лукавштине. Био сам захвалан том сну који ми је пружио лепе призоре... А доле испод облака леже гробови наших преминулих које обилазимо и оплакујемо. Сан ми је појачао сећања на две анђелске душе које су живеле. Та љубав била је у непрестаним подметањима похлепних фамилија и лажних пријатеља. Трудили су се свим силама да ту љубав из само њима познатих разлога раставе. Они су знали боље од њихових срца шта треба волети и кога треба изабрати. А њихови распали животи, бројни разводи нису били баш нека стручна препорука за саветодавце... Ипак та љубав између њих двоје била је гранитна, јака и неуништива. Само ...

Дани самоће лек су за протекле буке, немирне руке , отровне речи. Суочавање са самим собом из протеклог времена са овим у садашњем протиче полако. Упијам сунце корак по корак загледајући се у далеке пределе. Склањам се од људи, сметају ми празне приче, формални поздрави и слабо одглумљена саосећања. Пролазим погледом кроз пролазнике као да су од ваздуха. Више се обрадујем птици на грани него човеку у пролазу. То је сада она фаза као Ђоле у песми кад каже '' Откачи шлепове, нанишани јутро и пусти ту лађу да клизи. Пронашли су Амери шифру за то '' Take it easy '', лутко лепа, зрела се бресква небом цепа. '' Кад укротим немире у души она секундара успори ход на сату. Из те димензије прикаже ти се спољни свет који подивљало јури, шкргуће зубима и хоће да пукне као балон. И људи у пролазу су као балони који сваког часа могу да пукну. Све је напето, све је у неком грчу. Као да свет последњим атомима снаге држи се за сламку спаса... А Ђоле у песми Реморкер пода...

Задушнице раном зором најавиле су сећања на оне људе којих више немамо поред себе а ни у сусрету. Свеће тињају по гробовима  уз по неки плач и тиха шапутања. Огласиће се звона широм ове мале вароши умивене јутарњом росом. Мусаве улице лењо се протежу изгажене претходне ноћи. Док небом мали облаци извиђају терен за велике пљускове... Данас је субота прошла некако тихо уз обрисе прошлих дана где су многи људи красили ове улице града. Једног по једног време је отимало из наших живота уз оглашеније звона. Субота је прошла уз тутњаве громова и спарину. У ноћи само су зрикавци наставили своја хорска обраћања у покошеној ливади. Можда су оплакивали пало цвеће... Синоћ у Чачку поново је горела Слобода. Срећом немамо нуклеарне реакторе којима би руководиле купљене дипломе. Богу хвала па Косјерић нема Слободу иначе би постао равничарски крај. Нови сазив власти изгласаће копање под Градином. Џаба рођаци ваши протести. Избори су прошли па вам неће доћи ни Стаматовић ни Веља. Нема више никог да...

 Сећаш ли се ти кад ономад беше оно време када багреми цветаше, а зора би опијена бескрајним причама пијаних момака. Не сећаш се а ни ја се нисам сећао дуго времена тих времена. Брљали смо пијаним прстима невешто акорде на гитарама али ко је уопште чуо да се греши у свирки кад смо све у главама идеализовали уз јагодинца браон флаше. Ко би дочекао зору у малој вароши Косјерића певајући Борине стихове '' Свануло је јутрос изнад цркве светог Марка ''. Добро јутро младости и лаку ноћ садашњости... Прекрило је време и старе љубави због којих смо знали окренути свет наглавачке. Заклетве на вечне љубави претвориле су се у цара Тројана козије уши. Срећом немамо Пинокијев синдром иначе би нам носеви сад били дужи од дршке за метлу. А шта се ту може кад се заљубиш ко теле? Неке љубави су те дизале до небеса па си завршио као Икар сморогавши се ко несрећа на ледину. Због тога можда и сваки раскид личи као да си се распао на делове и делиће. Док се не саставиш распаднут си. Па логи...

Не водим се на Бироу за незапослене јер то је установа која нема никакав смисао у партијској држави. Али пошто се не водим на Бироу по статистици сам запослен. Па данас ови што примају 60 еврића су и даље незапослени а ја који нисам примио ту суму водим се по статистици да сам запослен. И од ране зоре навалили незапослени да приме помоћ државе доказујући да смо економски тигар. Док сам ишао кроз варош две особе су ми тражиле паре на зајам. Једна је тражила педесет динара а друга пет стотина. Поред тога што мучени немају новца, немају ни добру процену од кога да траже. Дошло ми да их загрлим и обратим се: '' Па колеге како иде ''? Но, још увек нисам баш на том нивоу, кобељам се некако али ово златно доба уби! Толико је жалосно стање у држави да је заправо пресмешно у какву се народ пародију претворио. Кад је немаштина у већем броју наравно да ће диктатура да цвета. Ми живимо у диктатури и једноумљу  моралних наказа. Али народ ослепео, оглувео и изгубио осећај да намирише...

  Отимам делиће времена које је прошло па се сместило у сећања. Пребирам снове оне сањане а никад доживљене. Сваке вечери пред сан прво скокнем до њих да их разгледам. Сан ме превари па ми сервира неке тескобне приче што данима тиште, што злокобно гребу по стаклима. Отварам очи у цик зоре уморан да сањам а даљина ме зове. Неки глас ми каже да побегнем, да утекнем, да одмаглим. Живим у земљи црно - белог филма ког режу у тамним коморама под црвеним светлом. Исецају сцене где год има осмеха. Осмех је знак среће а срећа опасна. Вођина слика на сваком кораку. Мораш да је волиш чак и у облаку... Цик зоре најављује крештави певац из нечије шупе. Добро дошли у варош чобана. Локални главоња увалио дупе у меку фотељу што мирише на кожу. Радничка класа изумрла давно полако се слива у фабричке кругове. Свако од њих ради да плати дугове а газдама заради јахте и нове пенџере. Задовољни радник седи уз јефтино пиво, пребира светске завере. На море је ишао пре неког рата када је била много већа пл...

У шта нам се друштво претвара? У анархију, бахатост, насиље и крајњи безобразлук. Мени је несхватљиво да један тренер злоупотребљава децу за остваривање сопственог профита. Шта као стало му до спорта и вештине? Смешно! Да му је стало до спорта и вештине он се тако не би ни понашао. Али пошто треба пара преко чланарине хајде да будемо надобудни, бахати да виде други како смо ми јаки па ће похрлити нама. Овакав маркетинг је на нивоу напредњачких активиста. Пошто се тренер позивао на пријатељство са председником општине можда је помислио да је метод СНС кампање најбољи... Вређати нечију децу што имају вишак килограма и називати са '' ОНО '' је толико нељудски да је зрело да се такви по кратком поступку склоне са улице уз органе реда и мира. Какав си ти тренер једне комплексне вештине као што је Џиу Џица па се понашаш као тапаљ најгоре категорије? Знаш ли ти господине тренеру шта је кодекс понашања у сваком Јапанском доџоу? Немаш појма јер да имаш не би се тако понашао и не...

Једне ноћи клинци код лампиона седели су на сред улице и слушали музику са мобилног телефона. Срећом нису имали онај крештави звучник што сад носају са собом. Имали су свој перформанс '' Не знам шта ћу са собом ''. Један дечак и пет девојака. Лежали су мало на сред улице фоткајући се у тим чудним позама лешева из филмова. Онда су узели иза моје шупе неке мотке и сликали са њима али мотке су уредно вратили. И шта човек да ради кад истроши све идеје од блеје испод лампиона до позирања са моткама? Хтели су да оборе контејнер! Покушавали су неколико пута да га преврну али срећом контејнер је зарђао па не можеш да га откочиш а био је пун ђубрета. Али фора је била да су прво отворили контејнер и покушали све из њега да изруче. И то би била та фора или круна њихове креативне вечери... Срећом контејнер је победио па су улични уметници одустали од финалне сцене '' рвање са контејнером ''. Све се лако дозна па и ко су уметници. Ја их нећу прозвати из разлога што с...

Има оно нешто што нас води у бездан пакла а да ми то не примећујемо. То вам је као да неко на раскрсници намерно замени путоказе па ви кренете тим путем убеђени да је прави. Исто тако је и са вером у Бога. На раскрсници духовне стазе има пуно путоказа а да ли су путеви прави? Зато нам је Бог дао смернице и заповести којих треба да се држимо како би све време били на правом путу. Зашто смо скренули са духовног пута којег нам је даривао Христос? На жалост његово име се често злоупотребљава као у примеру када неко намерно окрене путоказе. Данашње стање верника који се крсте у име Христово је опасно јер не иду путем заповести Бога већ путем који је погубан по душу.  Зашто нам се вера у Христа потпуно усмерила на материјализам? Ми смо кренули путем где је неко очигледно заменио путоказе па смо убеђени да је пут прави. Али авај! Данашњи верник под именом Христа верује да му је душа Косово и Метохија, да је свака грађевина од цигала и малтера светиња и да су сви ван веровања сотоне и непр...

 Стигао је јун месец уз хладне дане као да је залутао у касну јесен. Шетам кроз високу траву ливаде док ме ћутке посматрају процвали шипурци. Зрикавци праве свирке док свици на врховима травки личе на метроном ког ветар њише лево - десно. Идила ливаде је на нивоу. Идем корак по корак упијајући мирисе и звуке. То је моја лековита рута од травнатог пута. И док пређем тих хиљаду и нешто корака ако је веровати мерењу мог часовника, нагледам се триста чуда у макро свету једне ливаде. Зунзара залегла на широки лист док јој се смеју два скакавца. Свитац обавештава са врха највише травке да долазе пчеле па је ред да им се уступе цветови. Мрави ко мрави само нешто раде. Крпељи ме меркају али за сада нису ме заскочили иза ћошка. Медуника цвет просипа златни пелен као да пушта балончиће од сапуна. А ветар оживи сваку травку што је никла. А ја застанем да бих можда случајно чуо шта прича тај ливадски свет... Горе изнад траве по околини дешава се сасвим другачији темпо живота. Тишина влада док ...