Ако може ја бих да будем човек...
Када сам дошао на овај свет плакао сам. Ваздух је био некако чудан првим удахом али навуко сам се на њега и отворено признајем да сам потпун зависник. Просто речено ја не могу без њега и нећу на одвикавање... Као дете све ми је било лепо, смешно а плакао сам јер су ме опседале бабе са кежењима, штипањима за образ и разним другим тортурама из милоште. Мада ми је и данас чудно кад тепају детету и кажу -'' Како си сјадак јебо'л те отац блесави ''. Хомосексуално - инцестна алудирања у нас Срба су невероватна. Турања црвеног кончића око руке могу да разумем јер комунизам је дубоко укорењен у народу. Али не могу да разумем вернике који верују у кончиће, глогов трн испод прага, бели лук у џепу и сл. Имам утисак да пакао почиње на земљи оног тренутка када почињеш да одрасташ и када околина почиње да утиче на тебе. Док си дете све гледаш потпуно другачије и то онако како би Бог сам хтео. То је тако јер смо на земљу стигли од Бога и били у Његовом окружењу. Временом одраста...