Мислионик

 Хладан ветар реже по лицу. Пролеће је а зима се тешко растаје од своје владавине. На врху планине  сам, хоризонти су прелепи али доле се ништа не види од магле. Попео сам се на врх да погледам где је прави пут како не бих лутао. Са врха се ништа не види осим неба и сунца. Призивам ветар да се мало спусти ниже и отера маглу.  Камо даље рођаче? У глави ме пита Џони песмом. Не знам брате. Мислио сам да је на врху одговор. Пакао сам прошао да дођем до њега. Ноге ме још боле од ходања. Шибље ме парало по ушима, змије су сиктале око ногу, комарци  ме уједали где су стигли а жеђ морила до дрхтаја. Сада сам на врху а доле се ништа не види. Горе је нешто предивно, небески бескрај мира и тишине. Као да ми је рај на дохвату руке али нас дели велики амбис. Где су одговори, где су путокази?  Викао сам са тог врха гласно слушајући ехо сопственог гласа. Као да ме оно силно камење и врзине подсмевају. Сетио сам се детињства када нас ухвати неки тандопрц па понављамо сваку реч ...

  Стара школа у Косјерићу поред цркве имала је дебеле зидове и дрвени под. Звоно за крај часа одјекивало је по околини, а чим учитељица изађе почиње стампедо лаконогих дечака низ ходник и степенице. Труптала је школа на сваких четрдесет и пет минута. Памтим крофне велике са којих је спадао ситни шећер. Кад загризеш схватиш да су биле пуне ваздуха. Имала је та старина од школе неки свој мирис прашине и рибања дрвених подова којег памтим и данас дању.  Мени је баш тешко пало то да идем у школу. Плакао сам као киша. Као да су ме отимали из мог неког имагинарног света којег сам стварао у свом дворишту. Жестоко сам се борио да не идем али на крају сам морао. Рајко поштар стигао пред врата. Пружа плави коверат. Отац каже стигло писмо у ком пише да уколико Иван Стефановић не буде хтео да иде у школу, његова мајка и отац морају у затвор. Куку мени како сам се ја тргао и препао. Ма одмах сам скочио да пакујем књиге. Тек много, много касније сазнао сам страшну тајну. Писмо које је стигл...

 Каменим стазама клецаве ноге од умора и глади ишле су за поворком војника. Млади Урош Стевановић знан у селу као јак и способан једва је корачао. Измрцварен ратом, бригом о кући тврдоглаво је корачао носећи се жељом да остане жив и врати се у Србију.  Када се у атару побију младићи ето га Урош. Супротни табор села повиче '' бјеж те еве га Урош ''. А Урош носи џакче пасуља и залети се и прескочи са њим капију. Ђевојке порумене видећи га. Оженио је девојку Борку моју баку. Обрађивали су имање и рађали децу као што је приличило младим људима. Градили су неку своју будућност. Урош је потомак ајдука Ђурице. Тај Ђурица је ратовао са Турцима и кажу да је био жива комендија од човека а велики борац. Натера ти Ђурица коње на турке а на њих стави привежане лутке напуњене шашом. Пуцају арнаути на наше али они ништа. Док се бахћу са страшилима Ђурица им зађе са леђа. Турци су сматрали да је Ђурица вештац којем ни метак ништа не може. Мада га његова шала умало није коштала главе од...

  Јешић Драгојле обрађивао је своју њиву. Отац петоро нејаке деце, супруг Станимирке. Немачка је окупирала краљевину Југославију. Рат се надвио над малим кућицама по селима Србије.  Прашњавим путем на Буковима окупациони војник Немачке возио је мотор. Чуо се пуцањ, клонуо је у секунди и скотрљао се у прву врзину. Из шуме изашли су војници са петокраком. Пришли су мртвом шваби, узели оружије и скинули чизме оставивши га на друму. У Косјерској вароши вијорила су фашистичка обавештења. Ко убије једног Немачког војника, биће стрељано тачно сто наших мештана. Широм Србије фашисти су застрашивали овом одмаздом.  Немачка патрола нашла је мртвог војника на Буковима. Команда брзо бива обавештена. Кренула је рација. Купило се редом. Мала варош није могла да подмири број одмазде па су кренули по селима.  Драгојле скида шајкачу да обрише зној са чела. Мотику одложио на земљу да попије мало воде. У том тренутку наишли су фашисти и заробили га. Убачен у камион затекао је друге меш...

  Предуго ова борба траје без резултата. Тумарам, завирујем, листам и пребирам у глави могућа решења. Уздао  сам се у истину и схватио да то никог заправо не занима. Откривао и објављивао афере у нади да ће јавност то осудити. Схватио сам да такве јавности заправо нема! Упозоравао на опасност народ. А онда сам схватио да ме народ исмева. Позивао на помирење, сарадње, људскост. Наилазио сам на мржње, претње и презир. Указивао им кроз веру у Бога да је љубав суштина спасења. Проглашен сам за секташа. Јуришао сам на непријатеља док су ми из позадине викали да сам издајник. Пркосио сам разбојницима лицем у лице да би они које сам бранио од пљачке мене опљачкали.  Сео сам на један стари пањ и посматрао варош са брда. Прелепа варош, прелепе природе. Осетио сам се усамљен на том брду а у исто време просвећен. Унутрашњи глас ми је поручио '' престани више ''. Ово није свет доброте, ово је свет који умире у својој грозоти коју чини веома дуго времена. Овај свет је створио сопств...

  Прођоше избори у Србији. Резултати су поражавајући по будућност ове земље. Диктатура је ојачала, слатка победа деснице и горко кајање у скоријој будућности становништва... Опозиција је била немоћна и као што сам пре три месеца рекао то се и обистинило. Здравко Понош био је на удару од власти па до целе '' опозиционе '' стране. Пропаганда је одрадила своје. Народ није волео поштеног човека јер му је жена хрватица. Народ није хтео опозицију јер су НАТО ''плаћеници''. Народ је сматрао Вучића као човека који ће нас спасити од рата и глади. И бројне друге пропагандне приче које су се дубоко примиле у народу... Поражавајућа чињеница је да смо у парламенту добили политичке дилетанте захваљујући томе што су пуним устима величали Путина. Без икаквог размишљања русофили су нам у парламент довели Заветнике који су отров овог друштва. Чуди ме да Вацић није прошао цензус јер је највише махао Руским заставама. Двери су захваљујући антиваксерима и Несторовићу прешле ...