Мислионик

  Има нека тајна веза за све људе закон крут. Њоме човек себе веже када бира себи пут. Почећу причу са стиховима Душка Трифуновића јер су сјајно описали класични живот у Србији... Без везе је ако немаш везу. Безвезан си без везе. Ко има везу тај нема зиме. И заиста је тако вазда било а сад се тога баш накотило... Запослени преко везе су у категорији везиста. Њима у принципу не требају дипломе. Шта сте ви по спреми? Ја сам везиста! Одлично! Примљени сте. Они који су запослени без везе морају да ћуте јер везисти су заштићени партијском силом. Ако је везиста нестручан на послу он је везара. Беле везе он нема са послом али има везу са влашћу. Баш без везе је ова ситуација са везистима... Нема више да се каже види га како је способан, поштен, наочит. Ако нема везу он је по аутоматизму већине један сасвим без везе лик. Опозиција је без везе, али власт се веже везама. Власт те упосли преко везе и онда те вежу за партију којој си на повоцу а то је невидљива веза између газде и верног пса. ...

 У последње време доста вас ме контактира и пита о мом искуству око продаје фотографија преко Shutterstock-a, Adobesotck-a итд... Знам шта вам је. Видели сте рекламу браће Замуровић. И ја сам! Много лепа прича која ти пробуди мотивацију да и ти то радиш. Гледајући њихову причу помислио сам да ништа не знам око фотографије јер сам и ја у тој причи. Но, ипак није то тако како се приказује у реклами. Да, реклама њих двојице је ефектно урађена да ви идете код њих на курс. И свакако ћете да научите пуно тога. Ко има пара да плати курс ја му препоручујем да то уради. Али са друге стране и поред курса ког завршите долази време стварности... И ја сам почињао са продајом комерцијалне фотографије неколико пута. Али сам одустајао. Први пут сам био збуњен , други пут сам кренуо чисто због досаде а трећи пут сам кренуо да се хватам као дављеник за сламку . Овај трећи покушај ме је заправо отрезнио од свега. Ако имаш сто фотографија постављених у портфолио то ти је као да си капнуо капљицу воде ...

  Интересантно је то да се људи буне због пропусница. Мада и нема неког великог броја бунџија. Хоћемо ли правити протест? И шта ћемо на протесту да радимо? Да псујемо Кона? Да мрзимо Бил Гејтса? Да не дамо Косово или ћемо да јебемо матер усташама? Зашто ово напомињем? Па јер у задње време сваки протест поседује промашене теме и намене. Сетимо се оног тужног еколошког устанка.  Бесмислена одлука да се уведу пропуснице од двадесет и два часа можда нису бесмислене, можда су тест како ће народ да их прихвати. А по свему судећи нема побуне па ће моћи да се уведу оштрије мере. Нема никакве логике да се уводу пропуснице два сата пре поноћи. Али ако ће тиме да тестирају народ онда има логике. Нема побуне, нема ничега, све ћути... Ова власт је маестрално успела да обесмисли сваки протест потурајући своје кловнове који ће дробити промашене теме и тиме постепено терати народ од бунта. Дођеш на еколошки устанак да ти нека будала дроби од Косова па до научне фантастике. И сваки пут је тако...

Цедим последње капи осећања за дане прошле и будуће. Пресушила стара чесма па никог више не умива. Између четири зида шапућем своје исповести. Сећања класификујем не би ли нашао тренутак када је све пошло низ брдо. Нигде никога... Ох тај косач неуморно ради. Ох ти људи некуда беже не би ли се скрили од њега. Хеј људи! Ја само радим свој посао. Жетва је у јеку, не правите се зрикавцима. И настаде мук... Прво су нас уплашили па смо побегли у своје катакомбе са адресама. Онда су нам рекли да не излазимо док нам не јаве. Само је бели комби са ротацијама одвозио једног по једног. У међувремену изгубили смо себе а после тога на површину појавиле су се најгоре особине које смо потискивали. Пустили су нас на улице али живот више није био онај живот... Боди се! Немој се бости! Лажете! Не! Ви лажете! Стави маску! Немој стављати маску! Требају нам аусвајси! Нећемо аусвајсе! А дрека се не чује на улици. Нико не виче ни са прозора. Само се дрека чита по друштвеним мрежама. И мисли су нам спаковали ...

 И бише локални избори у Неготину и Мионици. Победио СНС! Чудно је то да на свим изборима од како влада Вучић побеђује СНС а Ђилас хара Србијом и командује државом. Ево медији нас деценију плаше Ђиласом и све што Вучић предузме овај му батали. Па се нешто питам да ли је Ђилас председник СНС-а јебем ти гајтан у штекер? Тежак је живот Вучића који увек побеђује на изборима а све време Србијом влада Ђилас и жута банда. О животе и судбо клета... Но, ајмо у Неготин. Е тамо је човек снимио камером како се муљају избори. И уместо да се муљатори приведу правди, полиција ухапси човека који је ухватио на делу муљање. Јер не смеш ти да снимаш крађу гласова, то је противзаконито а и омета изборну крађу. Изборна крађа је Уставно право сваке власти. Јесте да то не пише у Уставу државе али чујте, закони су компликовани па само стручна лица из власти могу то да растумаче. То што ми смртници не видимо нигде да пише у Уставу то је наш проблем јер се у то не разумемо. Дакле, у Неготину све је било по ...

Када се родиш одрасташ у неком свом ограђеном простору. То је креветац са високом оградом над којом ти се извирују родитељи. То је твоја прва граница, прво двориште и зацртане линије. Прво корачање биће ти у дворишту и доћи ћеш до ограде. Очи ће ти загледати тај бескрајни свет ван њега. У одрастању сваким даном ће ти неко говорити да си њихов а да они тамо нису твоји. Они што нису твоји исто тако твог вршњака коригују наспрам себе. Кад стасате у младиће имаћете у себи црва мржње којег ћете убити или пустити да вам нагризе и последње безазлености младости... Знаш некад пре сто година онај њихов је овог нашег. Маму ли им јебем! У школи имаш најбољег другара који је из табора оног њиховог. Имате исте погледе на свет. Волите исти спорт, заједно гледате женске и смејете се сличном хумору. Свакодневно вас родитељи и фамилија као муве зунзаре опомињу да се чувате један од другог јер сте оба од рђаве сорте. И поред тога што ви не видите један у другоме ништа рђаво већ напротив неко ће од вас д...

  Јесен је... Киша тихо плаче као да се крије по олуцима. Последњи зелени листови спремају се за вечни скок  на траву. У ваздуху се може опипати страх који тиња у људским срцима. Смрт као инквизиција куца на вратима домова. Са брежуљка на врху чаршије чују се звона наше цркве. Још неко је предао душу Богу. Птице навелико спремају зимницу. Креје уредно носе орахе  у своја складишта. Пас луталица тражи удомљење обилазећи капије као активисти странки за време избора. Медији најављују поскупљења. Глад и смрт харају нашим животима. Они који неће бити гладни плашиће се смрти, они који ће бити гладни смрт им дође као опција спаса. Тешка времена пријатељу мој, ђаво их однео... Изгладнела земља не може више да даје плодове. Оглодане кости државе немају ни грам меса на себи. Последње остатке стружу са костију паразити система. Јурили смо сопствени реп док су други пунили свој џеп. Истребили смо свако добро а тако нам сад треба у данима зла. Немаш кога више да привијеш на срце да ти...

Некад се просто изненадим вестима. Ево данас на ТВ Н1 причају о железничкој станици у Косјерићу. Куку нама ето угасише аутобуску а сад хоће и железничку. Као да се то десило једне ноћи изненада. Дошла браћа и однела аутобуску а шушка се да ће и железничку станицу... Железничка станица у Косјерићу прво је убијена затварањем оног бифеа. Има једно пет година како народ сере и пиша по станици. А сад наједном јаоо куку у шта нам се претвори железничка станица. Исто се кука и за спортом. Као да су сви пали са Марса и као да се све догађа преко ноћи. Господо Косјерић умире деценијама, ово је само сад крај па се све види прецизно. Не би ме чудило да се у дневнику прича како је угашен Радио Косјерић. Саговорници ће се  понашати као да је неки дан угашен а не 2015.г. Знате ли да је угашена и банка Интеза? Јаоо куку нама! Знате ли да више нема ни оне трафике код Мице а некад се звала код тетка Еме? Знате ли да се пуно тога угасило временом а нико ни гласа да пусти. Знате ли колико се продавни...

Фото: Иван Стефановић   Пале су тарабе, накривиле се качаре и вајати. Испуцале су зидине штала. Празне ливаде и зелена трава. Рђа нагриза виле наслоњене о суву шљиву. Мук завладао сеоским атаром. Нема више оне сеоске идиле где можеш видети краве како пасу на ливади. То је наша стварност драги моји читаоци... Корачам  ливадским путићем и гледам погрбљену стару бандеру. Врзина је покрива до пола. Јабуке падају на земљу. Пред очима ми се нижу ликови којих више нема и због којих је овај крај био некада тако жив. Посустали су и оџаци па се мало нагели као да загледају пале јабуке.  Нигде никог у дворишту. Пањ за цепање дрва спава дубоким сном. Њиве се претвориле у ливаде, одаје их тек по неки шаш што је преживео трулеж. Док стварност умире мени оживљавају сећања. Били су некада људи у овим огњиштима, стварали породице и планирали животе за своја поколења. Нешто их је у међувремену заскочило и све им порушило. Дворишта суморна и запуштена јер су преостали потомци постали уморни...