Мислионик

Зарасла је она стаза младости по којом смо гањали дечачке снове. Оно дрвеће на ком смо правили кућице од грања давно је изгорело у неком шпорету. На том месту сада су нека дворишта у ком лају досадни керови на сваког пролазника. Остало је само сећање... Пустоловине капетана Хатере од Жил Верна читао сам са страшћу и на врху дрвета маштао како сам високо на јарболу и гледам има ли пустог острва у ком ћу пронаћи закопано благо. Ветар је њихао крошњу као да су пуна једра што ме гоне далеко негде до граница новог света. Машта једног дечака брусила је његове погледе на свет.  Неки дан се дечак угледао у одразу огледала. Пљунути капетан Хатера. Брада густа црна са нијансама белих и боре на лицу. Јеботе па овај баш личи на мене! Дечак је отишао срећан јер је видео свог јунака а Хатера се само шеретски насмејао клинцу који неће отићи од њега до краја живота. Тај клинац Хатеру и даље носи у нове авантуре живота. Тај клинац му је сва снага да буде и даље радознао. Тај клинац га је сачувао од...

 Кажу људи да тамо негде где је неко нешто видео мада нико очевица није срео, да тако јесте јер је рекао један човек који човека зна, а да га никад није упознао. У тој мистерији све су наше тврдње сведене да неко неког зна који зна оног који је знао тог неког, а тај неки има тог неког којем је неки реко... И на основу тих тврдњи живот нам се свео да оправдавамо све своје поразе јер смо ми као народ некад давно, ма пре Христа, ма и пре самог Бога били неко и нешто али нас је љубоморни свет мрзео и вазда нападао. Јер, ђе год нађеш згодно место ти митове посади а као научну чињеницу само наведи да ти је рекао један човек који зна човека. Што више наведеш људи који знају тог неког мистерија бива већа.  А дошла су времена да исмејавамо ученог човека и да му попишамо школу прогласивши је лажном. Ми знамо боље јер нам је човек реко да је срео човека који зна човека који је видео човека који зна праву истину. А истина? Истина је тамо негде... У њиви стоји на врху притке стаклена тегла...