Мислионик

 Пљуште фотографије са причеста, са посне трпезе и православни верници своју веру претворили су у транспарентност. А наш Учитељ - Спаситељ Исус Христос нам је рекао следеће:  '' И када се молиш Богу, не буди као лицемери, који радо по синагогама и на раскршћу улица стоје и моле се да их виде људи. Заиста вам кажем: Примиће плату своју. А ти када се молиш, уђи у собу своју, и затворивши врата своја, помоли се Оцу своме који је у тајности; и Отац твој који види тајно, узвратиће теби јавно. '' ( Јеванђеље по Матеју 6-5) Олако схватамо молитву и причест, заправо смо најбитније вештине спасења претворили у пуку формалност. Постимо ради хране јер пост сведемо на посну храну а потпуно заборавимо суштину поста а то је суздржавање од греха. Пост нема никакву сврху само због посне хране јер ако у посту оговараш некога, завидиш некоме, не прашташ и не кајеш се, твој пост је пуцањ у празно и ко ти каже да није тако тај је најобичнији лажов.  Човек када се моли Богу често у руке узм...

 Школски пример паразита државног система и народа који не капира превару можемо видети у случају Олимпијског базена у Косјерићу. Пре даље приче морам да вам испричам анегдоту. Пођем давних година на пецање са другаром. И тако стојим, риба не гризе. Звони ми телефон. Мој кум пита шта радим? Ево пецам куме са пријатељем. Нисам ништа упецао неће па неће. А кум каже, баци другара у воду па извуци сома.  А ви на крају овог текста извуците наравоученије. Да ли се ико сећа да је базен био поклон народу од фабрике цемента? Чисто сумњам али је временом овај објекат прешао многе фазе од народног, приватног до државног. И када је завршио у државне јасле десио нам се случај '' црвених буржуја ''. То вам је оно када су партизани стрељали домаћине, богаташе да би сели на њихова места и постали оно шта су стрељали или тамничили. Случај базена у Косјерићу је типичан пораз грађана који не схватају да одређена група људи користи државне ресурсе да би зарађивали на личном нивоу. Типично ...

 Зен је својеврсна традиција махајана будизма настала спајањем индијске дхјана традиције, ранобудистичке школе празнине и кинеске таоистичке филозофије, доведена до највишег уметничког израза у култури Јапана. Оно што је посебно интересантно да се у Косјерићу појавио Косјерски Зен. То је посебна секта која се окупља поред воде. Старији сведоци кажу да су само банули и првом приватизацијом фабрике цемента основали су Зен удружење за лаку зараду материјалних добара што је парадокс Јапанском Зену. Пошто су банули поред воде и свето торојство ред би био и да свој храм назову БА-ЗЕН. Свето тројство састављено је од старца Фоче који је медитирао поред општинске касе а  дотрчао је и жути омладинац и парна локомотива што би наш народ реко ћира. Зен тројство успешно је водило овај храм кроз све власти у Косјерићу због хармоније са свима. Ако затаји жути омладинац ту је парна локомотива да стане поред сваке станице ( власти) и Фоча који је свакој власти уређивао буџет. Косјерски Зен мај...

Јадна је и бедна она држава где немаш никакво поверење у њу... Стицајем несрећних околности имао сам прилику да гледам својим очима у каквом се стању налази здравство наше државе. То више није институција која брине о народу, то је више нека пропала фирма пред стечајем где се свако сналази на свој начин. Пођимо само од апсурда када човек позове хитну помоћ и дође пропали санитет са неуким возачем који служи само за превоз неког несрећника. Вучеш болесника у несвести кроз собе јер јебени санитет нема бедна носила. Она колица са лежајем дотерана пред праг куће, шкрипају и распадају се. Мучиш се свим снагама да подигнеш обамрло тело. Усрана колица подигнута јер за бога милога човек није сигуран да ли ће моћи да се подигну. Још ти возач виче болеснику у несвести, помози мало тетка, одупри се. А како да нам помогне кад није у свесном стању? То су језиве сцене где мораш да учествујеш у њима без икакве стручне помоћи. И даље не могу да разумем филозофију дома здравља да шаље у хитним случајев...

Свако у животу носи неке своје туге које тињају попут малог пламичка кандила на зиду. Туге за онима којих више нема никада не престају и то траје све до краја живота. Моја туга је чудна јер је помешана са радошћу. Тешко могу да вам објасним пуким тугованкама или бесконачним јадиковкама. Живео сам са анђелом који је од почетка па до краја живео по божијим правилима. И када се анђео узнео на небеса наступио је мир у мојој души док део онај људски плаче и даље, овај духовни пева... Моја сестра Драгана када је била мала девојчица а ја се нисам ни родио, играла се на ћебету у трави. Мој отац покојни угледа како се моја сестра игра са три змије и то шарке. Човек престрави се, а моја сестра се само кикоће ко свако дете са својим играчкама. А змије се препустиле игри невиног детета. Успео је мој отац муњевито да је подигне са ћебета. Нигде ни једне повреде, ма ништа. Оне су отпузале даље својим путем. А мала црвенокоса девојчица моја Драганица наставила је да воли животиње све до краја живота....

Умиру људи, страх од смрти може се прстима напипати. Умрлица све више на таблама. У Косјерићу је проглашена некаква пародија од ванредне ситуације. Али како очекивати од малих ситних зврндова који су стицајем околности преузели одговорна места да се одговорно понашају? Имамо председника општине Косјерић који не завређује ни радно место одржавања клозета. То је један мали, безначајни пицопевац којем је странка омогућила да води општину. Ни то није знао да добије без муљања да сјебе оног претходног из исте те усране странке. Око њега окупио је поточаре, лелемуде и безначајне доконисте. Са њима кроји судбине људи. Нема он ни грама осећајности, одговорности. Како мислите да вам неко ко није ни писмен ни виспрен преузме командну палицу и одговорност у тешким ситуацијама? То је просто апсурдно. Председник прогласи ванредну ситуацију због пандемије а базен му ради и базен му пуне људи са страна из других места. Па човече јеси ли ти дебил, кретен или си само она мала јајара која је угледала пр...

Не... Не могу те више загрлити ни руку дотаћи... У бесповрат су додири отишли. Не могу те више ни утешити, ни речи рећи како би те сачувао. Задњи наш додир моје лепа секо био  је у проклетом санитету где сам ти држао руку. Ни слутио нисам да је то наш последњи блиски сусрет. Надао сам се, преклињао небеса, тражио лек на све стране. Дозивао сам помоћ универзуму, боговима, чудотворцима чак и птице молио да јаве чудима да се чудо појави. Али тишина мукла сваки дан и ноћ. Нигде одговора само језиво надање и по нека ситна реч... Не могу данас ни да плачем, ни да ридам сузе, морам данас моја лепа секо да будем човек који се брине за живе, за твог мужа и нашу мајку. Како да им пружим утеху не знам ни сам. Бог је данас добио још једног анђела да му пева, а знам да одавно бољег човека и чистије душе није примио са ове планете. Хвала секо моја на свему, на љубави, подршци и бризи. Давала си ми снагу да остварујем снове. Наставићу их због тебе мила моја... Утеху наћи нећу, део мене је откинут...