Мислионик

  Некако ме ноћ затекне у стиховима далеким које назирем а не могу их чути. Као да су некад давно записани у мени али још увек није време за њих да освану на папиру. То су речи ношене неком музиком која је давно негде заспала дубоким сном у срцу. Не разумеју то тврде уши... Мораш додирнути дубоки бездан у ком нема ничег осим тебе самог и авети сенки које те плаше као чудовишта малу децу из ормара. Мораш да зађеш у долину тишине где нема ни руке спаса, ни трачка светлости ни оног назирања краја тунела. Мораш проћи топлог зеца сопствених слабости и страхова. Када у том безнађу пронађеш мир стихови ће бити ту да те дочекају а музика ће кренути венама. Тада ћеш осетити да си жив... Глуво је доба док ветар ваља сасушени лист којег обасјава жмиркави лампион прекривен рђом. Низ улицу хода аветна празнина које кришом кроз ограду надзиру поспани пси. Ћук се оглашава упорно неког дозивајући. Месец се појео до пола а ја сна немам. Пред очима нижу се слике свега што је било и оног што ће бити....

 Десет година под владавином Вучића у Србији. Еј! Десет година бачених у канализацију. Десет проћерданих година у Србији!!! Нећу се освртати на друге, хоћу прво да погледам себе. Где сам и шта сам за ових десет година у Србији. Чим су дошли на власт остао сам без посла на један покварен и нељудски начин, не само ја него и моје колеге. Косјерић је остао без локалног медија. Од њиховог доласка на власт све се своди на преживљавање. Од тада па до сада овде немам никакве могућности да нешто радим и зарадим. Али имам понос којег нећу продати овом политичком олошу по цену живота! Накупило се мржње у народу да ни ја више не могу да је филтрирам. Почео сам да их мрзим и презирем. Када видим и обичног члана СНС-а мени се гади. До тог стадијума се накупила неправда у мени за ових десет јебених година под њима.  Гледам ко је све на одговорним местима да ми се желудац преврће. Косјерић су разбили ко звечку. Ово више није варош, ово је пустош у којој владају ортаци са ћошка. Погледајте сам...

Када је човек више времена сам онда има и могућност да се пресабира у себи. Мени ових дана све време примичу идеје које сам започињао у Косјерићу и које се нису могле остварити захваљујући локалној средини... Мој први покушај био је још давне 1993.г. када сам покренуо један од најстаријих Кунг Фу клубова на простору Србији и бивших република Југославије. Школовао сам се у Загребу и да није било рата можда би мој данас живот био сасвим другачији. Кунг Фу клуб је тада већ имао у старту преко стотину ученика. Вежбао се квалитетан систем самоодбране. Неговале су се моралне вредности и поштовао кодекс части. На жалост неко се потрудио да се ускрате термини спортске хале. Вежбали смо напољу и по највећим мразевима. Онда је један квази мајстор захваљујући припадности странке ЈУЛ Мире Марковић почео да користи државу у борби против конкуренције. Тај човек више није жив али из Београда је правио многима проблеме славши им документ из министарства да се забрањује рад клуба. А клуб је био легалан...

Бавим се собом дуго времена. Поправљам своје слабости, грешке колико се може. Цео живот заправо радим на себи не би ли био бољи човек. Са друге стране увек ћете имати оних који се баве вама. Ма колико ви постали бољи никада нећете бити по мери оних који се баве вама на основу рекла - казала. Сагледавајући људе који се баве туђим животима примећујем да су у зачараном кругу оговарања. Рецимо Милојка оговара Радојку код Добринке. После Добринка оговара Радојку код Миладе. А Милојка оговара Добринку код Радојке. Радојка оговара Милојку код Добринке. Милада оде па оговара Милојку код Добринке и Радојке. И тако то цео живот... Не каже се џабе за Косјерић да ако прднеш на Ваочу до Белог гаја кажу да си се усро. И то је тако вазда било и биће... Најјачи су ми ликови који ме уопште не познају а уживели су се у трач па причају о мени као да смо цео живот заједно. Дробе тако приче и мало додају своје верзије па на крају испаднеш чудовиште. Људи уопште не схватају да се то исто и њима ради иза леђ...

Долазим ти као фантом слободе и зато покажи што знаш. Долазим ти као фантом слободе да те водим равно до дна! - Џ. Штулић Горе табани на усијаном тротоару, капљице зноја клижу се низ врат. Спарина стеже овај мали град. Људи су побегли да зараде чамотни динар, главе им вире из малињака. Суша не иде на руку ником, знојава надница капље до сна... Динар је горак за поштеног човека тера га на доле да савије кичму. Хоћеш редовну лову продај нам душу, заиграј у наше коло док ти не сатремо ноге. Кад занемоћаш бићеш бачен као лименка испијеног пива. Уморан од свега листаш дневну штампу исписану лажима. Тешиш се да ће Европа да пукне пре него ти од муке. Проклињеш обележеног кривца по вољи власти кривећи га за све. Ујутру се будиш уз шкрипу зглобова на раскрсници чекаш комби за превоз робова. Јебене кише нема и даље малина је пожутела... Лоше прикривена жеља далеки циљ, рутинско свођење рачуна за мајмунска лица. Провинцијски бал с пјесмом на крају растурила се ноћ. Заспао сам над отвореном књиго...

Када ноћас казаљка на сату клизне иза поноћи биће тачно годину дана како је моја вољена сестра заувек отишла из куће. Те кобне вечери у глуво доба санитет је одвезао у болницу. Ни слутио нисам да је то била карта у једном правцу... Вечерас нижу се сећања па клизе низ тужно срце полако да што више раздеру незарасле ране. А време је од њеног одласка однело и Звонка у међувремену. Страшно је рећи покојни Звонко и Драгана. Нестварно и језиво у исто време да их нема више на животној сцени. Од њене смрти део мене је умро и после Звонковог нестанка више не знам има ли уопште мене и ко сам више ја на овом свету? Смрт је била немилосрдна, хладна и сурова. Прође година а као да није ни корак направила. Све је стало, све је постало бледо, нејасно и далеко. Носим са собом тужна сећања, сурове призоре и беспомоћне потезе. Ниси могао ништа а хтео си све да учиниш да је сачуваш. Смрт је била јача од нас смртника који смо попут цвета на ливади. Дуне ветар и нестане га и више га то место не познаје....

  Нове закрпе на старе рупе. То вам је нешто слично када је уместо Милијана постао председник општине Жарко. Е такве су нам и улице пред сваке Чобанске дане. Скидај стару закрпу и тури нову па нек се улице шарене до имбецилности. Јер када је Милијан склоњен турен је Жарко а суштински проблем није уопште решен. Какве су нам улице таква нам је и власт. Рупе и закрпе. Закрпе чине власт а рупе у законима попунили су стратешки послушници... Косјерић и даље форсира давно пропалу манифестацију Чобански дани. То је одавно обесмишљена манифестација која се претворила у најобичнији вашар кича и шунда. Традиција ту дође као нужни декор. Од једне заиста импресивне манифестације временом су политичари је свели на обичан вашар где завијају певаљке Зорке моторке са зурлањем крештећих оркестара.  Кажу да се манифестација враћа на брдо Град. А брдо Град више не личи на себе. Пут до њега је очајан, препун рупетина и испуцалог асфалта. Некадашња бина је уништена а она кућица трула. На ливади зја...

 Прошао је Ивандан који је посвећен пророку Јовану. Ипак плели су се венчићи од ивањске траве а Јован се онако успутно поменуо. Пре ће помоћи венчић него Господ. Кажу традиција је то па макар била и паганска. Палма се шетао са патријархом, а патријарх скоро па одушевио народ када је осванула фотографија како једе са сиротињом. Али ипак, све је то било као у јеванђељу: '' Не будите као лицемери, који радо по синагогама и на раскршћу улица стоје и моле се да их виде људи. '' - Матеј 6-5... Све је маркетинг и кампања и једини спас Срба је божанство звано Косово јербо је то кажу душа сваког Србина. Мени душу није дало Косово већ Господ Бог. Није моје спасење у недавању Косова већ у покајању и праштању. Јер како да спашавам душу живећи у непрестаној мржњи према другима са ратно хушкачким расположењем? Некако ми то не иде наспрам Божијих заповести. Али пуста црквена политика је одавно застранила и не бави се добротољубљем Христа већ све се своди на одбрану некретнина. Зато см...

 Не тражите ме више јер нисам онај стари. Окренуо сам нови лист и усмерио поглед ка другим правцима. Отресао сам стопала оставивши прашину са старог пута. Окачио сам старе навике о клин. Млака пријатељства сместио сам у сећања а албум завео под '' обриси ''. Ставио сам у уши чепове да не слушам испразне теме и наклапања. Не осврћем се више на подсмехе, заједљиве речи и тупава мишљења. Решио сам да се нађем са самим собом и обрачунам једном за свагда. Погледаћемо се у лице и изнети све замерке један другом. Или ћемо постати једно или ћемо престати да говоримо. Одбацићемо све наше мане и ујединити најбоље врлине ако их има, а ако их нема правићемо нове... Нисам више спреман за превише компромиса који ме вуку ка дну. Немам више ни мало толеранције за лицемерје. Радије ћу седети сам загледан у неки лист што се врти на паучини него да трошим време на бесмислене приче које никуд не воде. Апсолутно ме не интересује шта прде алапаче чије мишљење не вреди ни пишљива боба. Јака с...

 Шта је она суштинска црква о којој је Христос говорио? Да ли је то прелепи храм на усамљеном брдашцу или је то заједница људи који се моле и помажу једни другима? Храм је дом молитве али и свака кућа и свако срце. Не чине ли дела цркву или је само довољно бити леп и украшен?  Код нас се своди да имамо свештенике који ти дођу да свете водицу и узму кинту за ту услугу. Поп крштава, венчава и сахрањује. Нема ту духовне заједнице која ствара језгро цркве. Нема ту народа који се Хришћански држи заједно у срећи и невољи. Када нема дела нема ни цркве јер ко чини дела него људи а без таквих Хришћана лепа усамљена црква је само лепа и ништа више. Оно што рецимо протестанти имају ми немамо. Али ми такве одмах сведемо на секту и ђаволе. Али они ипак верују у Христа, једни другима прискачу у невољама и граде ту међусобну љубав једне заједнице. Код нас на жалост хришћанин уколико је у невољи нема ни духовног оца који би се нашао ту да му бар разговором помогне. Свако гледа своја посла. Ни...