Мислионик

  Дођу тако они минути што цеде неке туге из прастарих рамова који висе на зидовима сећања, а у њима слике прошлости. Једном сам имао све што ми треба за своју душу чини ми се да је био трен, а од тада прође читава вечност.  Једном смо имали осмехе на лицима, овај град чинили ведрим док нису дошли тмурни дани корачница неотесаних ђилкоша. Под велом патриотизма одузели су нам живот и постројили га у своје оквире бижутерија кинеске производње. Данима на разгласу оптуживали су све наше дане среће као издајничке. Дан по дан један по један срећник подлегао је тмини па су се низ улице слиливали кораци несрећних људи... Водене боје цуре низ зид јер слике прошлих дана роне тихе сузе. Срећа је постала мит и нестварна прича око ватре. Једном смо били срећни а када је то било више се и не сећам. То се деси када нико не пази да се увлаче у чопоре хијене жељне меса. Сада су то режања и пир је оглодао кости док се људи боре око остатака ничег.  На згаришту морала вијају солитери похлеп...

Грми Аранђеловац небом, а нигде облачка. Светлице закрсте свод, а ни капи кише. Није то невреме, нити временска непогода – то је Небеска Литургија у храму Светих апостола Петра и Павла. Бог ме својим чудесним путевима, баш на Свету Петку, доведе на ову службу, а већ на првом кораку преко прага озари ме топлина љубави. Звона и пој птица небеских Звона одјекују свуда – напољу, али и у мом срцу. Као да се само небо обраћа вернима: „Приђите, поклонимо се и припаднимо Христу, Цару нашем Богу!“ Осећао сам се као на великом сабору живих светаца. Док свештеници величанствено узносе пој, а појци као птице небеске певају, душа ми постаје лака као перце, носећи ме право на врхове Свете Горе. Народ непрестано пристиже, поклања се и моли. Не китим причу, не улепшавам је – само вам препричавам призор ког ме Господ удостојио. Сунце Светог Нектарија Ено га Свети Нектарије Егински у раскошу славе коју је стекао понизношћу током овог трулежног живота. Све његове патње, понижења и трпљења Бог је круни...

 Михољско лето и шарени змајеви у небу вијају последњи лет. Ноћи су тихе као да се играмо жмурке, нигде никог на улици. Усамљени лампион жмирка над распуклим асфалтом. Ту и тамо у даљини забрунда аутомобил јурећи некуд. Раскопане улице чаршије аветињски зјапе у мраку док кафанице чкиље поспано. Касирка седи и броји паре минуле смене, последњи купац шушка са полупразном кесом и чешка се по глави за шта је дао толики новац. Враћам се кући ногу пред ногу не журећи нигде... Поред мене промиче ветрић док ме верно прате стихови Балашевића - Нема ме више у твојим молитвама, више ме путем не прате... Никада нисмо одгледали филм до краја, неко га је прекинуо баш онда када смо требали да крунишемо заплет љубави. Ни одјавне шпице, ни оне музике на крају, само је пројекција угашена. Остала је она тмина да зјапи на платну... А све је личило на срећан крај. Остарели гегамо двориштем загледајући једно у друго као некад. Није се десило. Ништа није као на филму. Стварност је сурова а свет данас је ...

Чистота душе огледа се у очима. Зашто сва деца имају блиставе очи? Зато што су још увек небеске и нису замућене овоземаљским поривима. У деци се види сав смисао наше путање ка спасењу. Безазленост, искреност и чиста вера у љубави.  - И дозва Исус дете, и постави га међу њих, и рече:  Заиста вам кажем, ако се не обратите и не будете као деца, нећете ући у Царство небеско. Који се, дакле, понизи као дете ово, онај је највећи у Царству небеском. ( Матеј 18:2). Једне вечерње службе у Цркви док сам стајао на молитви имао сам прилику да видим сав смисао вере у Христа. Лекција коју је Бог подарио те вечери озарила је радошћу моју душу. Често смо оптерећени правилима, разним мислима, тиштањима проблема, а све то донесемо у себи пред Бога. Дозивамо Га како знамо и умемо. Знамо све молитве, знамо кад се треба прекрстити, знамо сва правила али најважнију ствар заборављамо. А шта је најважније? Чистота и безазленост срца која имају дечица.  Малог дечака подиже мајка да целива икону. ...