Мислионик

Измрцварена Србија у ком живи глув народ на речи о истини, ћорав код очигледне пропасти и нем поред здравих уста полако пада у заборав свог постојања. Шта ли смо ми бранили првим демонстрацијама пратећи Вука Драшковића и Шешеља а касније Зорана Ђинђића? До петог октобра 2000.г. надали смо се неком животу... ДОС нас је повукао за нос! Сањали смо о слободним медијима, нормалним платама, летовањима, иоле добрим колима, породицама и безбрижним животима. Све су нас преварили и навукли на танак лед звани Европска унија! Почевши од Ђинђића који нас је увукао у накарадне приватизације па до данас Вучића који наставља пут ка '' ЕУ ''. Ко смо данас након петог октобра? Драги моји земљаци, срби, грађани Србије ми смо данас иста она гологузија од 1991.г. Немамо добра кола ал' возају их богата деца од функционера или криминалаца као што је било и деведесетих. Све нас је више незапослених као што је вазда било деведесетих! Косово смо изгубили као што су политичари онда знали али ...

Равнодушно посматрамо нечију бол, равнодушно сагледавамо освајање неморала око нас. Подељени на хиљаду група и гупица, окренули смо леђа једни другима и постали себични. Подељени сомболима и дресовима шљаштећих боја, покидали смо целину љубави. Све што се више отуђујемо једни од других хранимо се равнодушношћу а убијамо љубав. Свађе оних који су на једној и оних на другој страни су само остварење циља оних трећих који желе подељеност и нејединство. Борећи се за правду кривдом шта смо ми но слуге кривде... Узалуд је причати, али никако не смемо престати на указивање ових појава ма колико све изгубљено било. Давно смо почели од наивних подела , дошли смо до веома озбиљних. Шта чинимо за људске вредности осим што смо се свели на евоцирање успомена како се некад поштовало све. Немо слежемо раменима и ћутке савијамо достојанство човека њеном злочанству злу. Идемо у цркве и посматрамо представу, а у цркви требају учесници у молитви не посматрачи. Причешћујемо се јер ето постили смо уздржавај...

[caption id="attachment_148" align="alignleft" width="300"] Фото: Иван Стефановић[/caption] Над реком месечеве стопе прелазе са обале на обалу реке Скрапеж. Само што није ушао у ону малу кућицу за водостај. Можда се ту месец и населио само ми не знамо, а можда ту живи дух неких старих времена... Од рампе протеже се Карађорђева улица која спаја Бели гај са Ваочем. Кроз срце града протиче  река по којој више хотел не носи име. Паркови су нам празни и пусти, само по некад поседе неки непознати ликови са видним лицима забринутог човека у 21.веку. Добра стара пошта окрњена без оне прелепе јелке сад некако изгледа кусаво и голо... И прођеш полако даље и уживаш у прелепим даровима природе званим дрвеће. Надам се да неће неки скот донети одлуку да се она посеку. Сећате ли се чувене Инексове књижаре? Свега било од оловака до књига и двогледа. Чика Рацан трпео хорде нас малих клипана са оним школским правоугаоним торбама са разним ликовима из Дизнијевих цртаћа. Тра...

Гужва у општинском одбору неке странке. Дошли чланови одбора и поседали за оним дугачким столовима а на зидовима плакате и слике лидера тј. вођа странки. Насмешени и фотошопирани, ма кад их погледаш помислиш како је леп живот у Србији. Крећу тачке дневног реда о актуелним питањима ал'најважнија тачка су '' избори ''. Свака странка у Косјерићу се окреће наспрам својих лидера, планови се спроводе по налогу из врха. Гласови се морају довући како се зна и уме. Пошто у Косјерићу иду у сусрет локални избори, већ видим буљук главоња како посећују овај град. Црне лимузине, обезбеђење и полиција. Још се сећам трибина у биоскопској сали, помпезни балони, памфлети и шљаштеће боје застава. Активисти, чланови и симпатизери поседају а камере снимају и бљеште блицеви фотоапарата. Све за медије! Држе се ватрени говори лидера : '' Браћо и сестре ово више не може овако ''!, '' Другови и другарице ово не иде више овако ''! Сви они морају да промене нешт...

Недеља у Косјерићу одувек је била мирна лука и сабирање утисака од викенд провода. Недеље више нису као што су биле...  Сви дани полако постају недеља, сабира се један једини утисак '' где прође време '' ? [caption id="attachment_131" align="alignleft" width="300"] Фото: Иван Стефановић[/caption] Давно је рекао урбани лик овог града ''УПА'' да је Косјерић чекаоница за смрт! Становништво нестаје, неки су отишли у друге градове, неки су заиста нестали са животне сцене ... Градић који спава на обалама реке Скрапеж третира се као туристичко место. Лепе слике са проспекта ал' маркетинг је чудо. Наш ваздух је загађен, наша вода је препуна каменца, у продавницама сви држе једно те исто па је понуда идентична. Забаве народа су такође исте, кафићи преписују од трговаца па је и музика слична, идилична слика једне опште монотоније.  Прошетам једном кроз град онако знатижељан утисака.  Народ иде само по потреби у продавнице, нигде ...

Срео сам је у пијанству мислећи да је привид, у мамурном јутру њен лик треперио је на светлу... Те ноћи уз помоћ вина из мене је проговорила истина... Рекао сам јој да је жена мог живота и свашта нешто не баш вешто... Ујутру снене очи, тешка глава од пића и призивање догађаја... Помислих да сам је сањао, да су то неке пусте жеље, па ме мало срамота ако је стварно било и да се она сада негде смеје... Храбро срце пијане главе данас после толико времена, опијено је и даље али њом у стварности. Не сећам се шта сам тада говорио и трабуњао па мрсио и смрсио. Али сада знам трезвен и срећан да Бог чува пијане лудаке како би од њих створио новог човека. Кажу да Бог шаље анђела чувара, нисам ни знао да сам Њему толико драг када ме је послао у њен загрљај.... Иван Стефановић

Са сетом прођем кроз сокаке прошлости... Ређају се оне слике времена када смо деведесетих проводили време на нашем малом месту које смо звали '' Пјаца''. Било је то време невиности, маштарија и креација. Пјаца је била пијаца градска где смо играли фудбал и свирали прве журке до душе само за наше друштво. Било нас је двадесетак. Ту су падале прве симпатије, усмеравани први значајни погледи некој девојчици. Димче и ја смо почели прве кораке свирке уз невеште акорде свирали смо '' Једина моја'', '' Ти си ми у крви '' итд. [caption id="attachment_116" align="alignleft" width="223"] Представа '' Кидај од своје жене''.[/caption] Пјаца је у то време окупљала нас младе који смо имали неку визију о мењању света, тренинга, свирки и свашта нешто. Касније смо са Пјаце прешли на спортски полигон и проводили време под печурком. Сећам се прве представе у коме је друштво учествовало. Окупио нас је Драган Мар...

Није га било брига ни за оног просјака што је лежао и упирао поглед молећиви за парче хлеба, створио је у себи некакав механизам који потискује те призоре око њега. Било му је лепо, није баш имао све али имао је довољно... Негде ту изнад главе није видео ону црту која је једно време била далеко од њега, из дана у дан се приближавала а да он то није ни видео.Црта је граница између оног што имаш и онога што немаш, сада си на супротној страни од оне коју си игнорисао на улици, није те брига јер имаш, а тај неки нема и то једноставно потиснеш.Није брига више никога, чак се и радујемо када неко остане без посла, када пропада јер ето ликујемо над туђом несрећом. У крајњем случају најгоре је када нам је свеједно за све. И тако из дана у дан живиш користећи максимално механизам подсвести да игноришеш туђе несреће јер теби се то не дешава, а онда када ти се то деси у теби вришти читав систем... Наједном си ресетован, наједном осећаш бол, зујање, дамаре, конфузију, милијарду питања без одговора,...

[caption id="attachment_109" align="aligncenter" width="500"] Фото: Иван Стефановић[/caption] Срео сам јесен, оне вечери погледавши тебе. Видео сам оне ситне тачкице као што су удаљене звезде, био је то онај срамежљиви осмех. Рекао сам ти у том нашем сокаку којим одавно не пружамо кораке да те волим. Сокаком данас други ходају, можда се и држе за руке, а ја , ја и даље волим тебе. И све ми се чини да је сокак био онај главни пут што одабира судбину, ми смо закорачили у њега, био је гарав од мрака којег је месечева светлост разблажила. Сенке смо тумачили те вечери као знакове, ваљда тражили смо неко оправдање, потврду, а можда смо се срамили оне директне искрености или смо једноставно били обузети романсом. Те вечери судбина је утиснула тебе у ово срце, трајно... И ево, сваки сусрет са тобом мени је као те вечери, и даље загледам у сенке, тражим знакове, и даље по зими нема да ми се леди дах, јер просто он нестане када те гледам. Па се питам, да ли ја уопш...

Пратим те можда верније и од сенке ... Не сећам се када сам задњи пут изгубио корак. Ако га некад изгубим ти сачекај ... Можда сам само налетео у неке сумње које падну као оне летње кратке кише... Непрестано идем па куд стигнем, не марим за истрошене ђонове, пратим оне тонове што их чујем сваки пут мислећи да су анђели поред пута запевали песму љубави... Љубав је тај корак усклађен ко војници кад марширају на паради. Некад, можда некад одмакнеш ал знам ја и потрчати, на леђима не [caption id="attachment_105" align="alignleft" width="500"] Фото: Иван Стефановић[/caption] носим џак поноса. Постоји тренутак када мој корак постане твој, када на нашем путу ходи једно биће које смо МИ! И тако... Корачам или како каже стари народ, клемпам за тобом а ти ми кроз овај живот правиш пртину да лакше прођем кроз све ове изазове... Никада нисам био јачи у животу док ти ниси стала испред мене... Иза успешног мушкарца увек напред стоји жена... Нема те лавине, поплаве коју...

[caption id="attachment_102" align="aligncenter" width="300"] фото: Иван Стефановић[/caption] Нема тих речи а упорно их пишем које би описале неописиву лепоту тренутка нашег под окриљем ноћи... Која то реч може изрећи и савршено описати твој загрљај и те снене очи што ме сањају а ја живим сан? Више ми нетребају речи јер речи испаре на врелини без даха гледајући тебе... Све ове моје ведрине стоје испред тебе... Иван Стефановић

13. фебруар широм планете се обележава као Светски дан радија. УНЕСКО је прогласио овај празник да би промовисао радио као медиј и све могућности које он пружа.  Негде давне 1993.године у Косјерићу почео је експеримантални програм радио Косјерића. Два сата народне и два сата забавне музике. Нико није ни слутио да ће овај локални медиј постати омиљен у свом народу. Општина Косјерић оснива ЈП '' Информативни центар '' и почињу први озбиљни кораци у овом медију. Сећам се да сам ангажован у фебруару 1994.г. да кренем са првом ауторском емисијом званом '' Чекајући петак ''. Као млад и перспективан човек, покренуо сам пројакат који је био ударна песница тадашње опозиционе власти. Сатира и врцав хумор отварали су очи народу у сред диктатуре Слободана Милошевића и Мире Марковић. Емисија постаје култ једог времена у ком се могло страдати због речи. Прву екипу '' Чекајућег петка '' чинио сам ја као аутор, Звонко Давидовић, Зоран Радовановић ( као д...

Спава Србија, спава... Врпољи се у свом хладном кревету, нешто је мучи у сну, али кад отвори очи она спава још чвршћим сном... Не чује више Србија повређене душе, нестало је суза, нестало је осећања јер Србија спава омамаљена, звекнута у мали мозак, дрогирана ријалитијима, дневницима, серијама и гранд парадама. Педери дрчно шетају главним градом, траже своја права за трпање у дупе све из параду Европских интеграција! Дал' да повраћам или да одем, а где да одем а да нису тамо, Србија спава, Србија се врпољи, море је неке море, гризе је савест али кад отвори очи она спава чвршћим сном... Угасим тон на телевизору, гледам како отварају уста безлични политичари са маскама брижности о свом народу а иза маски крију се лопови, лажови,лицемери и џелати своје државе...Хорде људи трчкарају као голубови што им бацају мрвице достојанства. А Србија спава бунцајући о правди ал'кад отвори очи, заћути и још чвршће спава... Праве се весеља од три дана, песма се пева, пију се литри и кад мамурлук...

Као активни спортиста од малих ногу и професионални тренер Винг Чун Кунг Фуа  живео сам један спортски живот пун активности и кретања. Једног дана негде 2004.г. постајем директор и главни и одговорни уредник '' Информативног центра Косјерић''. Посао који сам прихватио био је тотално другачији од мог уобичајеног ритма. Препун стресова који те истумбају уздуж и попреко, нередовна исхрана и трошење умне енергије надокнађивао сам брзом храном или како каже народ  јео сам сногу! Претрпан обавезама, папирологијом, отплаћивањем дугова и са још неких триста ствари у минути, морао сам да остајем прикован за столицу уз компјутер. Често сам путовао на релацији Косјерић – Београд и наравно од шетње и тренинга није било ништа... Доручак који сам некад имао рано јутри у  седам часова обављао сам како кад, некад у девет, некад у једанаест а некад и не доручкујем.  Наливао сам се кафама као манијак и шећерио их обавезно јер не волим горку кафу. Успут купим мало штапића сланих или чипса...

Ономад како би почињао деда Милан па да почнем и ја... Дакле, ономад напих се чисте воде са извора у пању. Из њега се створио тих поточић што кривуда кроз шумицу па се улива у речицу Дувницу. Скривен и прекривен шумом, извор у пању лети се пушио од свог леденог даха. Хладном водом путници намерници освежавали су се од летњих спарина, неки су хладили пиво и литру ракије. Нема брале мој чистије воде од оне коју Бог поклони човеку на услугу, ал'нема мој брале ни онога што човек може да упропасти. Добије на дар чисто а својим рукама све испрља... Након годину дана од мог гашења жеђи са тог извора, неки јунак србенда делија направио пет метара од извора депонију. Кренуше сузе да се котрљају низ образ, нека ме мука стеже у грудима па замало да дрекнем у шуми ко Свети Јован у пустињи. Аман браћо! Срби! Стоко!!! Зар све што нам Бог да ми здушно затрујемо. И тако... Даје нама Бог на рођењу дах живота и тај дар ми умемо свакодневно загађивати како рђавим мислима тако и рђавим делима. Носимо ...

Пред  светог  Јована  увек  осетим носталгију  за неким временом када смо имали више осмеха на лицу и када смо зборили о Богу много више него сад.  Скупљало се друштво младих људи и певало песме духовне све док једног дана нисмо донели  демократију у Србију. Оног дана након петокг октобра, много смо се удаљили од Бога.  Како смо се више срцем ближили и маштали о Европи, тако смо из дана у дан заборављали на окупљања и певања.  Наједном смо почели да бивамо хладнији и хладнији а након смрти његове Светости Патријарха Павла, као да је неко  прстима стисно пламен свеће и угасио га. Та свећа је црква у Србији. Наједном су се појавила нека нова правила. Наједном су почели да заговарају неке приче које су све више одбијале народ од  цркве. И сада ће ти неки да ме прозивају и грде и нагрђују, и сада ће ти неки да бране новитете у цркви старим методама пљувања и лажима. Сећам се литургија недељом, црква пуна народа и сви певају Богу, онда су почели да праве хор а да народ који није знао ноте д...

Налив перо или пенкало је справа створена за писање. Са њом у руци спајамо душу са папиром и преносимо те вибрације осећања. Човек који пише пенкалом је као грамофонска игла, по неравнинама листа папира отискује сопствене отиске који се на крају могу читати... Пенкало је романтик и стари ас писања, покушавају да га истисну из игре хемијске оловке, фломастери и триста неких чуда али пенкало има душу и читав процес употребе. Пенкало кад се истроши може да се напуни мастилом а остале писаљке обично се баце након нестанка боје. Онај звук по папиру не може заменити ни једна тастатура. Са пенкалом списатељ пише полако јер му свака реч капље низ руку са главе. Мисао ту ради неким својим темељним ритмом а речи се обликују кроз слова плавичастог мастила. Да ли сте приметили како се мастило лагано сједињује са папиром? Некада давно гушчије перо умакало се у мастило и људи су писали читава дела која данас тако радо са два клика мишем стављамо на статусе Твитера и Фејсбука. Уз пламен воштане свеће...

[caption id="attachment_67" align="aligncenter" width="500"] фото: Иван Стефановић[/caption] Дошло неко чудно време. Увукло се као студен у кости. Људи скврчени у сопствене страхове од живота вире из мишијих рупа одупирући се храни која их мами на мишоловци. Сваким даном неки нови случај неслоге, сваким даном нови редови лоших вести куцају људима на врата. И тако данима ређа се незадовољство. [caption id="attachment_66" align="alignleft" width="150"] Фото: Иван Стефановић[/caption] Оптимизам је протеран негде далеко, далеко изван домашаја људске свести. На мрвицама са стола елите народ живи а живот пролази. Угашени духовни светионици, гомиле насуканих живота са спрудовима таме... Кажу да је планета пренасељена, да никада није било више људи на њој, а никада већег осећаја самоће. Гладни за духовном храном људи лутају по сектама које су као најезда скакаваца преплавиле свет. Лутајући у потрази за чистом водом наилазе тамо на б...

Država Srbija se pobrinula da svi mi koji želimo da radimo na tome da omladina ima zanimaciju i rekreaciju to više ne možemo da radimo jer moramo da platimo! Nezamislivo je koliko besmislen postoji Zakon o sportu jer nameće bukvalno monopol određenih ljudi koji imaju pare a ostali mogu da se slikaju. Najviše će stradati male sredine zbog  BEOGRADSKOG zakona, jer to je sjajan zakon za glavni grad Beograd! Trista čuda moraš da odradiš kako bi prvo legalizovao Klub u APR-u. Uplatiš 4.500 dinara kao taksu štampa i koričenje Statuta pride.  Kada dobiješ papire od APR-a, e onda trči u izradu pečata koji nije ni jeftin, pa otvaraj račun u banci, pa overi ovo, pa overi ono i trči tamo, trči vamo a naša administracija je čuvena po jednostavnosti... I kad sve skockaš na kraju misliš da si završio posao čekaju te razna iznenađenja... Hoćeš da budeš trener, zaboravi sine na majstorsku diplomu neke škole borilačkih veština, sve je to lepo al' moraš da učiš za Višu školu sportskog trenera, ne mo...

[caption id="attachment_53" align="alignleft" width="225"] Фото: Иван Стефановић[/caption] Памтим   је од раног детињства када сам стидљиво бежао од ње и кријући виркао. Касније сам постао њен Мићо и остао Мићо. Знамо се око тридесет година, становала је преко пута моје куће и дружила се са мојим родитељима. Милунка Станојевић звана Мићо друг једног дана се одселила у сопствену кућу коју је градила. Радила је у општини Косјерић. Увек ведра, спремна за шалу, разговор и знала је да саслуша сваког човека. Наши случајни сусрети били су кратки али довољни, као да се нисмо ни раздвајали. Ваљда људи са сличним погледима на свет све кажу у три речи... Десило се да овај пут виша сила умеша прсте па ја непланирано имам слободан дан и зовем Мића друга да се дружимо после мојих стотину обећања... Наш сусрет   озарио је и осмех њене мајке Јеле, након малог ћаскања по договору крећемо у шетњу по природи. Изашавши из дворишта идемо мало аутопутем и скрећемо лево да би у...

Божија реч мора бити пренета ма колико глувих ушију насрнуло на оног ко је збори... Божија реч је као гром ономе ко је видео светлицу, једни ће рећи да је добро пукло, други ће рећи ала засија а само неко усамљен трећи спојиће оно што чу и виде у једно...   Господе... Српски народ шкрипа зубима и сева очима, из уста му поганштина излази, на очима му се спустиле завесе мржње а уместо кандила гори му огањ паклени. Господе... сваким даном деца Светосавска иду гологуза, идоли им курве , наркомани упалих очију, иконе им паре и душу дају за њих клањајући им се свакодневно... Господе... Напољу ходе безличија људи, сваким даном тишина их убија, шапат молитве мења клетва, покајање мења злоба... Господе, навукао се неки јед и јад над децом Светосавља, незнају шта раде, незнају где иду, носе себе ка амбису смрти везујући душу за камен око врата... Пастира нема, овце су саме на ливади као лак плен крвожедних вукова који долазе у чопору и сваки дан односе једну по једну душу у чељусти пакла... ...

  Док су наши очеви и мајке били у лудим годинама, носали су радио по дворишту, растезали жице како би имали што бољи звук радио Луксембурга. А кроз кутију звану радио додиривали су спољни свет и магичне звуке рокне рола! Шашаве шездесете године где су се слушали : Driftersi, Tommy Steel, Clif Richards, коју годину касније појавили су се Битлси, Стонси... Оно носање (баш тако да се изразим) радија по дворишту показивало је да су људи тежили ка бољем звуку, а појавом плоча све се мења код нас на боље!  Сингл плоче са 45 обртаја и Лонг Плеј са 33 обртаја, биле су у почетку ретка појава код нас, ако би неко донео из иностранства то би било право благо. Дрхтавим рукама држећи са страна плочу да се не дај боже не огребе, стављана је на грамофон, и слушани су звуци омиљених певача и група до бесвести.  Ја сам имао среће да обухватим период и плоча и то на самом крају њихове масовне употребе. Почео сам са касетофоном  ЕИ НИШ , једнокасеташ са радијом и једним звучником, касније набављам двок...