Мислионик

Општина Косјерић је мало место у ком се виде неке ствари лако и брзо. Собзиром да овом општином владају политички дилетанти не треба никог да чуди што смо пропали као никад до сада. Имамо мале локалне политичаре који дрпају општински буџет својственим техникама, имамо и оне који ћуте и гутају посматрајући то својим очима зарад радног места. Имамо и народ којег заболе она ствар за све што се ради у локалној власти... Сећам се лектире '' Дружина Пере Квржице '' где је прича смештена у једном селу и један Пера окупља неколико другова са немаром да обнови стару воденицу. Врло сочна авантура мале дружине. Али ова дружина на власти у Косјерићу уместо воденице решила је да упадне у општину и да развијају свој пословни карактер преко политике. Састав Перине дружине био је следећи: Шило, Медо, Будала, Дивљак и Мило дјете и кад се боље размисли, имена сасвим одговарају дружини на власти у Косјери. Па свако нека пронађе неког идентичног по имену. Пера је главни лик а Шило је ...

Оног дана када је напредњачка власт на курвински начин угасила општински радио '' Радио Косјерић '', где су нам онемогућили да се приватизујемо него су нас као псе истерали на улице, ја сам започео потпун бојкот систему... Представници Бироа за незапослене давали су нам могућност да присуствујемо некаквим предавањима како пронаћи посао. Гласно сам се тада насмејао тој демагогији или будалаштини. Одјебао сам Биро тог дана. Никад им се нисам јавио и вероватно сам упао у Вучићеву статистику да сам запослен што је ноторна лаж. Немам здравствену књижицу, имам само личну карту коју сам морао да заменим и то је то... Пре пола године банка Интеза послала ми је обавештење да немам никаква дуговања и да су ми угасили рачун. У овој држави сам само статистика и ништа више. Од власти добијам само презир и ништа више. Непожељан сам у бројним друштвеним догађајима а и разни '' пријатељи '' беже од мене јер критикујем власт. Дакле, ја сам само једна мала статистика...

Идеје падају у воду, мисли одустају видевши да немају где отићи, уморни прсти акорде не хватају док звуци остају неми јер немају уши које ће их чути... Пеливани на штулама показују висине обучени у парна одела. Они су од заначаја, они су заслужни за ово и оно. Пеливани на штулама живе на високој нози док пред ноћ силазе са њих суочавајући се са својим низинама. Маске слажу у орману, сутра је на реду озбиљна фаца. Диплома купљена поузећем поносно стоји на зиду. Једини проблем малог пеливана је онај тренутак када је сам са собом. Кад ће та ноћ проћи да ујутру заблистам на позорници лажи? Пеливан навлачи штуле па преко њих панталоне. На лице маска учењака, на руци часовник од злата. Пеливан је спреман за нову дневну представу '' Нико, нико, као ја ''. Пеливан на штулама гледа са висине сироте мале хрчке што му раде на неодређено за ситне паре. Пеливан даје изјаве за медије, пеливан одмерено избацује речи које нит' смрде, нит' миришу. Пеливан на штулама сав важ...

Ових дана сам се склонио од свега. Радио сам неке физичке послове, игнорисао ифнормације, вести и друштвене мреже. Просто ми је постало бљутаво да указујем народу у шта се претворио систем државе. Из дана у дан дешавају нам се толике брљотине власти које постају део свакодневнице. Крађе, проневере, скандали постају прихваћени као нешто нормално. Лопингери и муљатори постају цењени људи у очима малих који рмбају за ситне паре и летују са ногама у лавору. Берачи малина падају у несвест, Сунце пече ко никад до сада. Очигледно да нам је озонски омотач у штрајку. Скоро сам пролазио поред малињака пењајући се на брдо Град. Видео сам разна годишта берача малина. Препланули или боље рећи прегорели, боре се за сваки динар који их на крају пљуне у лице на каси продавнице. Толико зноја, муке и несвестице за шаку динара које потрошиш за храну, можда неку дроњалицу код Кинеза. Ни газде се баш неће нешто увеселити. Неки човек ми предлаже да одем и берем малине да зарадим. Са презиром сам му поруч...

Начух аброве из учмале чаршије да се спрема неко кустос радно место у музеју  Турског Хана. Верујем да ће кустос ђацима објаснити стручно за неку нађену кост из прастарих времена да је то кошчурина неког пашчета које личи на вола. Свашта абронише чаршија па је то можда само зрно истине које од уста до уста пређе у ко зна коју димензију и верзију. Али каква нам је власт не би ме изненадило да се кустос постаје преко ноћи. Неки су рецимо качили Вучићеве плакате и сасвим је то било меродавно да заседну на високе функције јербо им се допала висина са вр' мердевина. Кад видим ко се све врзма око Турског Хана дође ми да се потурчим. А ко се учлани у странку Расима Љајића он се прокурчи. Нисам упућен којим то редом иде, дал' се прво потурчити па се ондак прокурчити? Ипак ми је дража верзија да ко се учлани код Расима тај се побрасими. Опет чаршија доконише и вели да Расимова странка дрма општином Косјерић и да су мучени напредњаци пали у сенку. Неки веле да им је дошло да се потурч...

Ето нама за који дан и традиционалне манифестације '' Чобански дани '' који су се временом одавно претворили у најобичнији вашар. Гомила кича и параде фалшираних песама под шатрама уз обавезну буку свега и свачега. Што се тиче традиционалних вредности она су постала пука формалност. Некада давно традиција ове манифестације била је у центру пажње посетилаца и организатора, данас је то на нивоу украсног гоблена који виси на зиду. Чобански дани одавно нису оно што су били. Све се своди на отаљавање које на крају функционери обавезно прогласе као најбољу. И сам се сећам давних година када се ова манифестација одвијала на брду Град. На бини се одвија културни програм којег помно гледа море људи. Та слика ми никада неће пасти у заборав и можда је она крива што данас ову мучену Чобанијаду видим као тотални промашај. Из годне у годину Чобански дани се претварају и вашар који је мало јачи од оних на неки празник. Сјате се шатре, по неки штанд са роштиљем, можда ...

Зајашила братија никоговића на власт. Све мој до мојега. Возикају се, обилазе терен да виде где има највише повољности да се уграде у свој џеп. Немају више критичну масу људи због које би цвикали. Уцвикао народ, уцвикали говорници, уцвикали чак и мангупи. Како су прецвикали доток истине до медија тако се народ уцвикао, занемео, умукно... Пандркнула је опозиција, пандркнули су протести, пандркнула је и нада у боље сутра... Никоговићи безбрижно себи завршавају послове. Крше се закони, крше се сва морална начела. Нема ко да их заустави... Постали су дрчни па те нешто гледају испод ока. А стока? А стока на две ноге муче, блеји и чека свој ред да се закоље за трпезу или ошиша вуна за престижне џемпере. Једна овца погледа колики је ред до шишања. И ха хааа па ја сам при дну, има доста времена док ја стигнем на ред. Беееее, бееее... Док се тако споро примиче ка шишању, овца чека да је спасе неко чудо. Нема чуда, нема муда, нема ничег осим примицања. Бееее, беееее... Ошишане овце чекају да...

У Косјерићу се ствара медијска слика како се о овој малој општини очински стара министар Расим Љајић. Новински наслови типа '' Косјерић захвалан Љајићу '', '' Расим Љајић дао аутомобил Дому здраваља '' и даље показују да се ништа не мења у свести, демократији и стварању бољег друштва... Исто се то дешавало и пре да се не лажемо. Оно што је сада Расим Љајић у Косјерићу исто тако био је и Веља Илић. Исто ће Расим проћи као и Веља, нико неће гласати за њега. На жалост, ми никако да правимо систем где је држава и њене институције изнад политике. Капиталне инвестиције које је Веља Илић предводио док је био у коалицији са ДСС ( Воја Коштуница ) биле су типа '' Вељина приватна својина ''. Ко је добар са Вељом тај ће имати нове путеве у свом крају. Косјерић је стицајем околности имао доста утицаја код Веље Илића па се руку на срце и нешто радило у то време. Слична ситуација је и са Расимом Љајићем... Све што се прави, дарује је заправо чиста...

Синоћ гледам концерт виолинисте Андре Рју-а у Немачкој. То су концерти високог нивоа од врхунског звука до сјајних садржаја који имају и комедије, емоције и све оно што све време окупља пажњу гледаоца. Оно ште ме је импресионирало је народ који седи и ужива у прелепим звуцима и атмосфером концерта. У једном моменту сам почео да маштам како сам тамо, како певушим безбрижан у том тренутку без оних притисака који ме непрестано бомбардују у реалном животу... Тамо седе људи заједно од обичних грађана до оних на високим положајима. Дошли су људи да уживају у чарима виртуозних уметника без икакве политике и простаклука. Ја се само сетим пре неколико година да је у Косјерићу била општа помама за концертом '' Гоци бенда '' који пева простачко - геачке песме. И сад ме ухвати језа на то сећање наше опште културе која из дана у дан прелази у најпростија стања. Добоши полако најављују Болеро од Равела, светла се преламају на бини. Мир и опуштеност љушкају лагано тела гледалаца....