Пред задушнице...
Кишно време некако се погодило као да оплакује мртве пред задушнице. То су они дани када гробља оживе од народа, када се пале свеће, каде гробови, простру чаршафи да се крка над мртвим телима. Кажу ваља за душу појести а и попити. Ретко ко прича о преминулима, у већини случајева су главне теме свакодневних проблема живих... Скувај жито - кољиво, иди до цркве да очитају молитву. И то се ваља и ако је обичај пагански настао пре Хришћанства али га је црква из неког разлога канонизовала, можда зато што је обичај исплатив. Ево код нас је та услуга 2000 динџи. Петнаестак секунди молитвеног певанија од свештеника да му позавиди и Баја мали книнџа. Некако ми тај обичај не прија и не иде му уз савршеног Бога који ће да спашава душе тако што ћемо да скувамо жито. Више сам за молитву искрену него за церемонијале сумњивог порекла... Задушнице су дан када будући мртваци обилазе мртве. Звучи морбидно али је истинито. Чим изађеш из мајчине утробе и заплачеш штоперица животног времена се пали. Ш...