Мислионик

Док је била мала слатка девојчица проводила је време уз Гранд параду упијајући окицама гологузе певаљке. Већ је после неколико дана цупкала и увијала кукићима имитирајући певаљке са телевизије Пинк. Већ са 16 година почела је да се облачи као порно диве седамдесетих година. Са другарицама редовно пући усне јер не схвата да је то наследни фактор од посматрања певаљки које имају у уснама уграђене силиконе. Са 16 година већ зна да ексира виски, вотку, винјак. Скоро ће и седамнаест година да напуни а већ је добила од богатог маторца лепе чизмице од 300 еврића. Деда није дао чизме као поклон унуци јер му она није унука већ сексуални објекат за остваривање његових сексуалних изопачених побуда.  Са друге стране матори јарци ваћаре клинке уз помоћ плаћања кредита за мобилни итд. Мислите да је ово сурово што пишем? Не драга господо, само вам пишем опис стварног света. Дечаци се окупљају прво негде кући купивши у продавници 2 литра неке жестине, ексирају на брзака и лепо се опјане и после оду у ...

Januar bliži se kraju , još četiri meseca pa u Kosjeriću lokalni izbori... U međuvremenu smenila se vlast prestrojavanjem stranki... Prethodnici '' ŽUTI'' arčili pare a ovi današnji arče jare jer ne mereš imati i pare i jare... Digla se prašina o enermnim zatečenim dugovima koje su napravili ovo prethodni. Čak je i dokumentarni film snimljen i prikazan na enormno gledanoj TV LAV (čak se u Kosjeriću gleda nekih 0.5%). Očekivali smo kao što to radi Vučko u Srbiji da će marica biti na ivici al bajka je bila kratkometražnog daha. Najednom sve stalo, zaćutala ekipa ... Pravda ostala u filmu, reprize neće biti ... Dragana Vujadinovića razapinjaše na sve strane, očekivali smo i paljenje lomače al nestalo šibica umesto toga kresaćemo radnike (njih je lako). Nezgodno je to kad imaš vlast a ko da je nemaš. Danima smo slušali o tim dugovanjima, opština će bankrotirati al se nismo nadali da će nas naši sabotirati. Nesloga vlada,svetlu ni traga, viđu, viđu jada. Mikare se radna mest...

Не могу да се одмакнем од себе никако, а нервира ме Ја по некад баш, баш, баш... Хтео сам да се сакријем од себе глумећи тамо неког лика из неких јуначких прича о човеку који је извукао мач из камена и само је он то могао... Хтео сам да захватим голим рукама  лаву из вулкана али бих брзо постао пепео. Хтео сам да нађем место где цвркућу рајске птице, где мирише цвеће а пчеле певају кроз зунзање '' Оду радости''. Нисам ништа пронашао. Мислио сам да се отиснем на пучину неког тихог океана и да се насукам на пусто острво, ма свашта сам ја нешто мислио а онда... Е онда сам пронашао себе, некако сам се затекао на голој истини лежећи на дну свега... Сам на киши (киша увек пада кад се човек замисли) стојим, лежим не знам ни ја у ком сам био положају и ћутим... И ћутим ја тако, ћутим све док нисам почео да урлам у том ковчегу затрпаном сопственим егоизмом. Скочио сам ил шта већ сад се и не сећам, скочио и ђипио високо и вратио се на тло болним сазнањем да земљина тежа добро оба...

Хучи невоља над нашим главама, о каква бука, каква ала риче. Шта је људски свет на овој земљи но бука и страх. Непрестана борба између добра и зла. Тај бој не бије на фронту тај бој се одвија у нама. Човек носи у себи слободу одлуке ком господару ће служити. Над тамом и светлом човек ходи по жици високој. Анђели чувари бдију над нама али оно што треба да бди је наша мисао према Богу,непрестано сећање на кончине живота. Пригрли покајање као мало дете родитеља у неком метроу пуном људи, држ' се и нећеш изгубити свог оца ни матер у том метежуод људи. Бди молитвом кад год можеш, јер молитва је умивање душе, молитва је тихи пламен који у тмини живота отвара пут ка светлу. Над нама вазда тмина греха, пролазе греси као кроз тунел аутомобили. Улазе и излазе, свесно и несвесно их пропуштамо и примамо. Како такви као ми имамо шансу да досегнемо Бога? Како ходати по жици између таме и светла? Тешка мука душа у телу, хладан страх који олако може успавати човека и одвојити од Бога. На све стран...

[caption id="attachment_209" align="alignleft" width="300"] Фото : Иван Стефановић[/caption] Кад бих могао да загрмим речима и засветлуцам истином ко муња ,поклонио бих реч Божију народима овог света што поста глув и слеп ... Кад бих могао да бивам кап росе кроз реч Божију да умијем истином кривду, росио би вазда цео живот свој и постао преображење ... Кад бих могао да будем сунце, да огрејем душу милошћу, сијао би по цео дан а у мраку кроз месец давао би светлост наде... Да сам ветар неким чудом, пирио бих по ушима речи утехе и покајања... Да сам кап воде са извора гасио би жеђ жедним душама и жуборио оче наш... Да сам пламичак свеће, вијорио би у тами пламичком утехе и капао воском љубави ... Да сам све то нешто не бих носио на две ноге грешника што прогања кончина бивствовања. Не бих знао шта је грех, не бих слутио како је патња у души и никада неби знао како је опростити грешнику сопствени јед... Да сам све то нешто можда никада не бих знао како је за...

Стоји тараба обучена у маховину постојања, стоји загрљена шипражјем и као да се крије. Некада је била заштитник авлије у којој је живела кућа а у кући живели су људи. Данас у кућама Српских села живе људи стари као тараба, прекривени бригама и заборавом. Загрљени немаштином и неизвесном будућности. Надвили се облаци над атаром. Страшила на њивама у пензији, никога више не плаше, птице ту немају шта да траже јер одавно нико не посеја семе. Младост је отишла за бољим животом у градове а градови  их поробише малим платама приватизованих фабрика. Привреда као да не постоји и као да је срамота да живи. Трули домаћи лук, кромпир, купус, нема ко да га купи јер младост у градовима купује албански парадајиз, кинески бели лук, бразилско месо. Младост која је похитала у бољи живот звани град храни се увозним поврћем и воћем, и месом. Село је убијено од наших сопствених руку... Похитавши за лакшим животом навукли смо себи тежак јарам пропасти. Тукоше нас немци, бугари, мађари, жабари, рвасмо се са...

Нестваран је трен у сусрету наших усана. Жмурим, не смем ни да провирим јер док те љубим мислим да сањам. Шта ако отворим очи а тебе нема? Саплићем се о сопствене мисли, не знам више ни ко сам. Кроз тебе открио сам сијасет нових мене. Онај тмурни, намћорасти ја одпутовао је далеко...  Ни слутио нисам да ћеш ме упознати са неколиких добрих ја  :) А напољу киша пада... Чак се и лампиони попалили колико се натмурило време. А ја... Ево седим и сијам у некој нади, зебњи о нашем поновном сусрету. Не цупкам ногом, не грицкам нокте, једноставно сам се препустио води да ме носи твојим коритом. Ти си моја река и где год да изађем наћу се на твојој обали. Постао сам дечак који се све време шегачи пркосећи својим годинама, еј бре... Четрдесет и једну годину сам провео на животној позорници. А чини ми се драга моја љубави да сам се наново родио засенивши се оног дана твојим очима. Кажу мудри људи да су очи огледало душе па се питам ко си ти? Јер ја у твојим очима видех читав свемир, сопствени живот...

Оче наш Који си на небесима Нека се свети име Твоје Нека дође царство Твоје Нека буде воља Твоја и на земљи као на небу Хлеб наш насушни дај нам данас И опрости нам дугове наше као што и ми опраштамо дужницима нашим И не уведи нас у искушење Но избави нас од злога ОЧЕ НАШ... Хришћанине, кад изречеш ове речи, тим признајеш да је твој Отац небески у исто време и Отац твога слуге и надничара, твог болесног суседа и самртника. Јер ти је заповеђено од Сина Божјег, врховног Откривача истине о Богу и о људима, да кажеш Оче наш а не Оче мој. Па кад признајеш, да је твој Отац у исто време Отац и твога слуге и надничара, и болесног суседа и самртника, зар није јасно да тиме признајеш, да си ти брат њихов и да су они браћа твоја? Две мисли и два осећања. Прва мисао: очинство Божије; друга мисао: братство синова Божјих. Прво осећање: синовска љубав према Оцу; друго осећање: братска љубав према браћи. На ове две основе и велике мисли и из ова два велика и основна осећања произилазе дела и односи уг...

''Хуманизам је засновао себе на човеку као на еванђељу новом и спасоносном, али ни слутио није да се оно, као и свако евенђеље, завршава апокалипсисом. Заснивајући себе на човеку, хуманизам је засновао себе  на највулканскијем тлу. И вулкани су почели већ да раде. Већ је почео апокалипсис европског човека. Хуманизам је само разгребао кожу  човекова бића, и из сваке поре рикнуло је по чудовиште. Сва вулканска гротла дишу мукло и земљотресно. Крај њих живе футуристи, декаденти, анархисти, нихилисти, сатанисти и жудно пишу, сричући пишу  летописе апокалиптичког доба човековог. И не стиде се никакве гадости , јер је знак апокалиптичког  доба: разголићење свих гадости, свих грозота, свих ужаса'' ( Отац Јустин Поповић). Још давних педесетих година двадесетог века Отац Јустин Поповић духовно надахнут у манастиру Ћелије код Ваљева нам је давао знаке и упозорења. Али авај, српски народ уљушкан у комунизму одричући се Бога хрлио је у своју пропаст која га је сачекала тешком несре...