Мислионик

Рођен сам као најме 1972 године у Титовом Ужицу, оном Ужицу Титовом где историја доказује да су га прво ослободили четници а не партизани ал' ко је имао победу тај је и режирао филмове на којима смо подојени. Но, ја сам рођен те неке године а осећам се ко да сам 1937 дошао на овај свет који више личи на онај и да сам отишао а не дошао. Ту негде вијала је '' слобода '' и сва грађанска права уколико се не огрешиш о демократију па ти дођу чике у кожњацима. Нисам гледао Титову сарану, био сам први разред и играо сам се у песку и ако је учитељица Јулка наредила да то посматрамо. Ја сам се клео да мој лампаш црно бели Отело фабрике није радио а мајстор није имо' лампу да замени. Истина је што би у цртаћу повикао Сунђер Боб. Играо сам се у песку са мојим камиончићима а ћале после тога није могао да добије никакав кредит. Истина је! Ја сам засро ствар јер сам написао у писменом саставу '' Смрт друга Тита'' : '' Друг Тито је умро ''. Па ја...

Четири године како Мислионик постоји. Прођоше године брзо а реално гледано у овом медијском мраку ми и даље стојимо у месту. Мислионик је заживео међу читалаштвом неки свој живот и поред четири трновите године. Уз све пресије, претње, успоне и падове данас Мислионик има свој врх планине са којег посматра свакодневницу... Све је почело спонтано да би се претворило у једну причу која је подржавана и оспоравана. Пуно ексклузиве објављено је на Мислионику. Прегршт текстова и фотографија. Две тастатуре су промењене на преносном рачунару. Критика власти и осврти на нашу свакодневницу донели су безброј добрих и лоших ствари. Такав је и живот. Мислионик је и подржавао све оно што је добро и хумано. Супротстављао се лошим стварима храбро али исто тако са пуно снаге помагао је младе људе којима су врата затворена у институцијама. Глас о Мислионику се проширио широм света. Где год да има наших људи ту је био и Мислионик. Неке догађаје прво је Мислионик објавио па остали медији... У почетку су ови...