Две речи су довољне...

[caption id="attachment_67" align="aligncenter" width="500"] фото: Иван Стефановић[/caption]

Дошло неко чудно време. Увукло се као студен у кости. Људи скврчени у сопствене страхове од живота вире из мишијих рупа одупирући се храни која их мами на мишоловци. Сваким даном неки нови случај неслоге, сваким даном нови редови лоших вести куцају људима на врата. И тако данима ређа се незадовољство.

[caption id="attachment_66" align="alignleft" width="150"] Фото: Иван Стефановић[/caption]

Оптимизам је протеран негде далеко, далеко изван домашаја људске свести. На мрвицама са стола елите народ живи а живот пролази. Угашени духовни светионици, гомиле насуканих живота са спрудовима таме... Кажу да је планета пренасељена, да никада није било више људи на њој, а никада већег осећаја самоће. Гладни за духовном храном људи лутају по сектама које су као најезда скакаваца преплавиле свет. Лутајући у потрази за чистом водом наилазе тамо на бљутаву која кад се попије тражи сваки час све више и више да се пије а жеђ не гаси.  Жеђ мори свет, жеђ за духовним извором...

Кораци носе човека, путеви га усмеравају тамо где је изабрао циљ. Трагање непрестано траје. Ако се духовни пут одужио мора да смо прошли одредиште, негде смо преспали на путовању. Некада се мораш вратити назад да би пронашао себе. Буђење свести није лака работа у данашњем времену. Треба сакупити морал људских вредности. Није лако онима што још увек знају истину  јер су представљени масама као лоши. Мотамо се око теорија универзума, тумачења живота а све мање га живимо. Врзмамо се око хуљаду речи а неколико је сасвим довољно. Љуби ближњег свог као самога себе.  Како доћи до духовног откровења у срцу? Сасвим једноставно...

Понављај у себи покајно и усрдно : '' Господе помилуј '' и ето ти кључева која отварају врата духовног извора.

Зар само две речи?! Зар само то?!

Да! Само две речи су довољне...

Ако ћеш да уђеш некоме у кућу, кажеш: '' Добар дан''. Не држиш говор пола сата на прагу анализирајући твој долазак некоме у госте просипајући теорије и безброј речи. Једноставно кажи '' добар дан '' и уђи... То је смисао који смо заборавилиа. Тако ми изгледамо пред Господом. Пола сата трућамо безначајне речи, а сасвим су две довољне. Бог зна какве су наше мисли, чиме испуњавамо ум и срце, не треба га подценити хвалоспевима и одама о Његовој величини.  Богу не требају хвалоспеви, њему требају душе покајничке које се труде у добрим делима чинећи их а не филозофи који све знају осим да признају сопствени грех. И то би вам било тако...
Две речи су довољне...

28.9.2012.г.

Иван Стефановић