Када нисмо имали ништа а имали све...

Са сетом прођем кроз сокаке прошлости... Ређају се оне слике времена када смо деведесетих проводили време на нашем малом месту које смо звали '' Пјаца''. Било је то време невиности, маштарија и креација. Пјаца је била пијаца градска где смо играли фудбал и свирали прве журке до душе само за наше друштво. Било нас је двадесетак. Ту су падале прве симпатије, усмеравани први значајни погледи некој девојчици. Димче и ја смо почели прве кораке свирке уз невеште акорде свирали смо '' Једина моја'', '' Ти си ми у крви '' итд.

[caption id="attachment_116" align="alignleft" width="223"] Представа '' Кидај од своје жене''.[/caption]

Пјаца је у то време окупљала нас младе који смо имали неку визију о мењању света, тренинга, свирки и свашта нешто. Касније смо са Пјаце прешли на спортски полигон и проводили време под печурком. Сећам се прве представе у коме је друштво учествовало. Окупио нас је Драган Марковић Варга, човек који ме убацио у машуну звани '' Радио ''. Био нам је нека врста гуруа и гутали смо његове фазоне и приче о представама и радио станицама. Мој првенац џингл био је баш за '' Радио Ивањицу '', одсвирао сам на мојој акустари сонг који сам смислио све са текстом. Тада је у мени и кренула жеља да радим на радију. Касније упадам на Радио Косјерић у ком остајем све до данас... Подржавали смо једне друге што је била нека наша основна култура. Представа коју је режирао Драган Марковић Варга '' Кидај од своје жене '' померила је све до тада представе јер била је урбана, смела и другачија од претходних. Косјерић је имао

[caption id="attachment_117" align="alignleft" width="150"] Емисија '' Чекајући петак '' јубилеј...[/caption]

своје позориште захваљујући културној институцији КУД М.М. И данас дању памтим овације публике и смеху, пропутовали смо по Србији и засмејавали људе врцавим хумором. Ја сам глумео подстанара Стенлија Гарднера. Економска криза је дрмала Србијом, сећам се да је улазница у МАНУС била једну марку а то је било неких две до три милијарде динара, инфлација је скакала као блесава. Донесеш пуну кесу пара за улаз у МАНУС. Ружне ствари које смо имали у том времену смо побеђивали сарказмом и спрдњом. Тако је и настала емисија '' Чекајући петак '' коју сам покренуо далеке '1994.г. на Радио Косјерићу. Ту емисију је забрањивао СУБНОР, СПС, ЈУЛ и остали партизани јер смо у то време стварали врцав сарказам на рачун власти. Култна емисија једног времена сурово је угашена појавом демократије.

Прва свирка у ресторану '' Париз '' код Пера Вујића, Димче и ја имали смо трему па киднемо пре свирке у град у нади да нико неће доћи. Сећам се да нас је Перо нашао код моста Скрапеж све са белом кецељом и дрекно на нас: '' Лудаци, дошо народ а вас нема''! Ми све у нади да неће бити много људи дрхтавим корацима кренусмо натраг а тамо препун ресторан... Свирка је била успешна, имали смо овације и после све је постало историја времена. Касније сам радио представу у режији покојног Срђана Клечка '' Вирус ''. Играо сам главну улогу и био музички уредник у представи. Глумео сам успешног рокера који добија сиду. Врло јака представа по тексту Синише

[caption id="attachment_119" align="alignright" width="150"] Радио Косјерић '1995.г.[/caption]

Ковачевића. Временом нестајале су иницијативе. Друштво се удаљило, сви смо се окренули на своју страну...

Све је имало неког смисла а смисао наших идеја редовно су убијали политичари од деведесетих па до данас. Била је криза, било је санкција, инфлација катастрофална, редови за хлеб и уље пред продавницама, али поред свега тога ми смо имали представе, свирке, дружења и осмех... Косјерић је имао бендове као што су '' Улични Анђели'', '' Алкатраз '', '' Старе знанце ''. Звучи невероватно али имали смо сопствено мишљење и свест за разлику од данашњег времена. Косјерић нема ништа... Једино што опстаје КУД М.М. али ни ти људи немају довољно подршке ни слуха од власти. Утучен народ, замишљен, задовољава се на јефтиним ТВ ријалитијима, чак и весеља постају монотона без мерака и смеха. Постали смо теледиригована сорта људи која зависи од моћника. Косјерић је убијен, сравњен до краја себичном политиком оних који само гледају сопствени интерес. Омладина има јефтине забаве кафића који им приређују мизерије духа и креативности. Све се своди да доћу, попију и плате. Музика је постала електронска са монотоним туц,туц ритмовима. Косјерић је постао зона сумрака на граници живота и смрти... Свака идеја омладине, иницијатива наилази на хладан зид неразумевања. Подршку једино добијају ако је у интересу политичке партије. На жалост, свели смо се на партије и омладина је ту потрошни материјал које користе фактори за хваљење у кампањи. Када сместе стражњице у фотеље, омладина и даље хода заборављена и препуштена убитачној монотонији града.

Расељени млади људи одлазе огорчени јер у свом граду немају ништа ни уважавање да постоје.

А Пјаца... ено је на истом месту, ветар фијуче кроз тезге где стоје скврчени људи покушавајући да продају нешто како би преживели. Пјаца је остала сама, јад и беда данашњег времена. Град Косјерић заспао на ледини ничега, спава у леденом окружењу и умире... Једна иста екипа политичара смењује се у опозицију па у позицију, врте се у круг и ништа не мењају. Сви раде једно те исто... Чему ли се надамо кроз странке...

16.2.2013.г.

Иван Стефановић

[caption id="attachment_121" align="aligncenter" width="500"] Књижевно вече[/caption]