Храбри пијанац...

Срео сам је у пијанству мислећи да је привид, у мамурном јутру њен лик треперио је на светлу...

Те ноћи уз помоћ вина из мене је проговорила истина... Рекао сам јој да је жена мог живота и свашта нешто не баш вешто... Ујутру снене очи, тешка глава од пића и призивање догађаја... Помислих да сам је сањао, да су то неке пусте жеље, па ме мало срамота ако је стварно било и да се она сада негде смеје... Храбро срце пијане главе данас после толико времена, опијено је и даље али њом у стварности. Не сећам се шта сам тада говорио и трабуњао па мрсио и смрсио. Али сада знам трезвен и срећан да Бог чува пијане лудаке како би од њих створио новог човека. Кажу да Бог шаље анђела чувара, нисам ни знао да сам Њему толико драг када ме је послао у њен загрљај....

Иван Стефановић