Кад на изборе пођем ја...

Гужва у општинском одбору неке странке. Дошли чланови одбора и поседали за оним дугачким столовима а на зидовима плакате и слике лидера тј. вођа странки. Насмешени и фотошопирани, ма кад их погледаш помислиш како је леп живот у Србији. Крећу тачке дневног реда о актуелним питањима ал'најважнија тачка су '' избори ''.

Свака странка у Косјерићу се окреће наспрам својих лидера, планови се спроводе по налогу из врха. Гласови се морају довући како се зна и уме. Пошто у Косјерићу иду у сусрет локални избори, већ видим буљук главоња како посећују овај град. Црне лимузине, обезбеђење и полиција. Још се сећам трибина у биоскопској сали, помпезни балони, памфлети и шљаштеће боје застава. Активисти, чланови и симпатизери поседају а камере снимају и бљеште блицеви фотоапарата. Све за медије! Држе се ватрени говори лидера : '' Браћо и сестре ово више не може овако ''!, '' Другови и другарице ово не иде више овако ''! Сви они морају да промене нешто како би народ боље живео. Присутни пиље у говорнике, говорници ударају шаком о говорницу и онда громки аплауз. Шта је рекао говорник у принципу нико нема појма али је добро реко!  Уз поруку и куражење чланова, симпатизера да гласају и убеђују своје комшије и фамилију народ одлази видно узбуђен јер говорник је рекао неке громне речи и запретио овима на власти да ће се чешкати по глави кад они дођу...  То је у главном прича опозиције а позиција креће са говором од прилике овако : '' Ми смо урадили то и то, и настављамо у истом правцу! Нас су ови што нам прете задужили до грла и због њих стојимо у месту али смо ипак нешто урадили! И ако мисле да ће нас победити грдно се варају јер народ зна ко за њега ради''! Аплауз се проломи салом, балони полетеше, симпатизери, чланови, запослени усташе видно узбуђени...

А сутрадан...

Домаћин слави славу... Долазе гости, мирис тамјана се осећа кућом, кандило гори код Иконе. Сви се срдачно дочекају, попију по коју, мало примезете па онако пуних стомака креће кампања. На слави су присутни разни табори и њихови представници. Свако под утиском говорника са кампање. Слава се брзо претвара у оштре и острашћене говоре! Свађа планула, сви су све рекли а нико ништа не рече... Нико своје мишљење да каже сви су под утисцима говорника са трибине. Још један успех политичара да народ посвађају и славу крсну оскрнаве... Смеши нам се боље сутра, ево цркава од смеха...

Ал'после славе кад се сретну у странци сви причају о томе како су једни други јебали мајку и мајчину оном кретену на слави. Па још наложе друге како је тај неки рекао да су они лопови и мутљароши али узвраћено му је истом мером... И тако се народ гложи и гложи до последњег даха...

Дан избора!

Тај дан тутње аутомобили, то се развозе људи до бирачких места и од прилике се зна ко ће за кога гласати. Малтретирају се јадни изнемоћали старци и старице па их чак и водају до кутија и дају наравно дискретна упутства кога да заокруже. Тај дан се воле баке и деке, ујке и ујне, тетке и стрине... Телефони само штекају, извештаји стижу, панично се прича како неки нису изашли на изборе и то је 5 гласова мање. Гужва у странкама, долазе разни и хвале се како су одрадили све живо, неки гунђају како и нису баш задовољни. А онда пребројавање гласова. То треба снимати. Поруке на мобилним стижу одмах јер чланови који чувају кутије одмах пошаљу цифре. Почињу еуфорична урлања по таборима. Неки славе, неки пате и тако то увек бива...

А сутрадан после избора?

Нико нема већину! Наједном лидерчићи морају да крену са преговорима. Сад сви одговарају за коалицију. Општи метеж око склапања коалиције. Сви једни друге гладе, љубе и хвале... Наједном склопљена је коалиција и власт обезбеђена. Они који су се свађали по славама и оптуживали да су лопови и мутиводе сада су наједном заједно и воле се. Гласноговорници славски заћутали. Као да ништа није било. Након месец дана нико више и не помиње странке. Нема се времена, стисли кредити, плате касне, дугови у продавницама нарасли, деца немају све књиге за школу, на летовање се неће ићи ове године као и прошле. Фрка око регистрације аута, мора се негде ушпарати. У општину све више стиже захтева за социјалну помоћ. На шалтерима и даље нељубазни службеници. Још једно јутро доручак је од јефтине саламе и четврт хлеба са јогуртом. Након годину дана на истој слави сви причају о кризи, немаштини и констатују да овако више не може! 

Балони са трибина давно издувани, заставе уролане чекају свој неки тренутак након истицања мандата. У истом оделу народ ће поново засести у биоскопску салу слушајући исте говоре о светлој будућности. Истим ципелама уће у и изаћи са предизборне трибине. Довешће се са својим крнтијама од аутомобила и за ове изборе. А политичарима увек сијају парњаци, кравате, аутомобили и све остало...

Све се нешто мислим дал'је овај народ толико испраних глава заживео у овој земљи да са њима млате како хоће? Постали смо пластелин кога гњече једне исте руке наспрам својих потреба. Једина забава народа су избори. А дал'су се изборили за бољи живот? Не! Срби се више не боре за живот јер га одавно немају. Срби се боре за своје лидере само то још увек не схватају. Па народе, честитам вам на новим изборима и пријатан наставак једног те истог у свакодневници...



Иван Стефановић

20.2.2013.г.