На Светог Јована...

Пред  светог  Јована  увек  осетим носталгију  за неким временом када смо имали више осмеха на лицу и када смо зборили о Богу много више него сад.  Скупљало се друштво младих људи и певало песме духовне све док једног дана нисмо донели  демократију у Србију. Оног дана након петокг октобра, много смо се удаљили од Бога.  Како смо се више срцем ближили и маштали о Европи, тако смо из дана у дан заборављали на окупљања и певања.  Наједном смо почели да бивамо хладнији и хладнији а након смрти његове Светости Патријарха Павла, као да је неко  прстима стисно пламен свеће и угасио га. Та свећа је црква у Србији. Наједном су се појавила нека нова правила. Наједном су почели да заговарају неке приче које су све више одбијале народ од  цркве. И сада ће ти неки да ме прозивају и грде и нагрђују, и сада ће ти неки да бране новитете у цркви старим методама пљувања и лажима. Сећам се литургија недељом, црква пуна народа и сви певају Богу, онда су почели да праве хор а да народ који није знао ноте да ућуткују на молитви. Почели су да стварају нека братства и да скенирају ко може а ко не може да уђе . Наједном су почели да се понашају као комунисти.  Они који су волели да певају у цркви запушена су им уста , они који су долазили и помагали, нису испунили критеријуме братства и јединства.

Но, временом, почеле су озбиљније ствари да се дешавају, забрањиване су емисије о православљу јер некоме су сметале беседе владике Николаја и Аве Јустина.  Сећам се једног  вероучитеља да је деци бранио да носе на мајицама ликове из цртаћа, да је учио како се смеје, то је за мене била кап која је прелила чашу толеранције. Најме, ако је нешто смешно, само благо развуците стиснуте усне без икаквих звукова...  Тако је један вероучитељ учио тих година народ.  Не лажем, истину вам кажем јер присуствовах томе.  Данас је још горе, политика је ушла у цркву, свештенство у већини случајева мантију носи ко радно одело.  Запушена су многима уста  јер могу да изгубе службу. Сада се црква полако окреће западу, како назирем ускоро ћемо заједно славити Божић са католицима. Одмах да знате, немам ништа против католика, али сам против да се мења наша традиција.  Усамљени вапај народа нико не слуша или су огуглали како то каже наш народ.

Модернизујемо свест, свест модерна мора постати равнодушна како би извршавала безпоговорно задатке високих ложа запада.  Упорно ми трчимо  и клањамо се  онима који нам вековима руше темеље.  Упорно Србија дува у зурле уместо у фрулу пастирску, упорно Србија  храни се  интегралним брашнима поред силних наших воденица поточара које полако склањамо са сцене.

На светог Јована запалићу кандило са страхом да нисам угасио ону искру православља коју ми је поклонио мој отац, мој ђед, мој прађед и пра пра ђед...  Плашим се да ли ћу за време молитве имати ту искру вере за коју су наши преци давали животе да би је ми имали сада. Плашим се да ли ће моје усне течно очитати '' Оче наш'' а у души замуцкивати.  Плашим се да ли ћу бити достојан свог наслеђа духовног још од чукундеде хајдука  Ђурице што се са Карађоређем  сече против турака. Плашим се да погледам себе у огледалу, јер ако погледам себе у очи да ли ћу препознати оног дечака који је давних година са својим другарима певао молитве .  Плашим се да ли ћу идуће године имати  православље у Србији или ће бити другачије наређено.

На светог Јована, тихо ћу се молити да ме што боље чује небо, нећу клечати, нећу ни сузе ронити, само ћу замолити  Бога да ме спасе од самог себе јер човек сам себи може бити највећи непријатељ. Ако ућутим, ако не дрмнем некад  ова учмала срца, плашим се да ћу и ја сам такав постати.  Ако  се помирим са оним што ми нуде, плашим се да ћу постати  човек који се само тако зове, без емоција. Нећу да ћутим ма шта  ко мислио, нећу да ћутим јер није српски ћутати...

Иван Стефановић

На Светог Јована '2012.г.