Шетња кроз време улицама Косјерића...
[caption id="attachment_148" align="alignleft" width="300"]
Фото: Иван Стефановић[/caption]
Над реком месечеве стопе прелазе са обале на обалу реке Скрапеж. Само што није ушао у ону малу кућицу за водостај. Можда се ту месец и населио само ми не знамо, а можда ту живи дух неких старих времена... Од рампе протеже се Карађорђева улица која спаја Бели гај са Ваочем. Кроз срце града протиче река по којој више хотел не носи име. Паркови су нам празни и пусти, само по некад поседе неки непознати ликови са видним лицима забринутог човека у 21.веку.
Добра стара пошта окрњена без оне прелепе јелке сад некако изгледа кусаво и голо... И прођеш полако даље и уживаш у прелепим даровима природе званим дрвеће. Надам се да неће неки скот донети одлуку да се она посеку. Сећате ли се чувене Инексове књижаре? Свега било од оловака до књига и двогледа. Чика Рацан трпео хорде нас малих клипана са оним школским правоугаоним торбама са разним ликовима из Дизнијевих цртаћа. Трафика код тетка Еме одмах преко пута књижаре. Код Бебе на ђошку, култура код Гана. Еј бре имали смо на сваком кораку препознатљиве људе који су нас пленили својим шармом. Кроз сећања ређају се оне лепе црно беле фотографије које сам сликао очима у раном детињству. Увек ми је била занимљива страна улице кад пођете од хотела Скрапеж па са десне стране. Увек си могао да набасаш на неке људе који су били харизматични и занимљиви попут Жарка трговца па мало ниже имали смо Шустера са којим сам причао о тим старим временима и уживао слушајући једног од легенди овог града. Чувени Маркет који је био препун свега и играчака а данас захваљујући приватизацији гледамо како умире набоден на колац немилосрдне демократије. А тамо у згради пре
[caption id="attachment_149" align="alignleft" width="300"]
Косјерић (фото архив)[/caption]
Маркета на левој страни у подруму зграде била је чувена продавница играчака где сам као клинац остајао без даха. Биоскоп је имао филмове, библиотека чудесни свет књиге и делила је значке за најбоље читаоце ( имам једну у поседу). Хан још одолева и пркосно стоји јер га чувају момци и девојке КУД-а Максим Марковић. Већ ме ноге боле од ове шетње... Али шетња кроз то време испунила је очи безбројним сликама док за разлику од данашњег постоји само једнаса дречавим колорима досаде. Косјерић је заменио своја богатства кладионицама, кафићима и ружно декорисаним продавницама. Пођем тако од рампе према граду и не могу да нађем више ни једну замену за тетка Ему, Гана, шустера, учитеља Мому, Драгишу Џакуљу итд. Да ли је могуће да више такве личности не постоје? Јесмо ли били толико немарни према неким људима који су можда могли наставити живот малих заната, великих прича?
О чему смо мислили када смо приватизовали све оно што је некад красило породице, људе, пролазнике и учеснике у фирмама, продавницама, трафикама и сл. ?Не могу данас у Косјерћу да нађем продавницу као што су некад били чувени '' Аутоделови ''. Тамо је било свега а сада ту има на једном месту свега а ничег посебног. Знате шта ми недостаје још, љубазност једне тетка Јелице у апотеци која је имала дамско држање и све оне манире који данас изумиру полако. Недостаје ми права књижара, биоскоп, стари Манус, стари Евергрин, продавница која је препуна разноврсне робе. Недостаје ми оно језерце са дрвеним мостићем код базена. Можда сад имамо модерни базен али та луксузна рупа пуна воде душе нема и романтике. Еј народе! Па ми смо пре имали идентитет града, а данас смо само име. Град драги моји чине људи али не обични него они којима је Бог дао таленат да дела кроз њих у различитим порама живота. Ми смо град који има само име и људе који имају само име на личним документима.
Све што се више сећам прошлих времена све више видим празну данашњицу. Драги моји, политика нас је поробила, унаказила, загадила поглед, заклонила циљ, омамила грехом и ево нас ту где јесмо. Јели вам боље после свих гласања?
24.2.2013.г.
Иван Стефановић
Фото: Иван Стефановић[/caption]Над реком месечеве стопе прелазе са обале на обалу реке Скрапеж. Само што није ушао у ону малу кућицу за водостај. Можда се ту месец и населио само ми не знамо, а можда ту живи дух неких старих времена... Од рампе протеже се Карађорђева улица која спаја Бели гај са Ваочем. Кроз срце града протиче река по којој више хотел не носи име. Паркови су нам празни и пусти, само по некад поседе неки непознати ликови са видним лицима забринутог човека у 21.веку.
Добра стара пошта окрњена без оне прелепе јелке сад некако изгледа кусаво и голо... И прођеш полако даље и уживаш у прелепим даровима природе званим дрвеће. Надам се да неће неки скот донети одлуку да се она посеку. Сећате ли се чувене Инексове књижаре? Свега било од оловака до књига и двогледа. Чика Рацан трпео хорде нас малих клипана са оним школским правоугаоним торбама са разним ликовима из Дизнијевих цртаћа. Трафика код тетка Еме одмах преко пута књижаре. Код Бебе на ђошку, култура код Гана. Еј бре имали смо на сваком кораку препознатљиве људе који су нас пленили својим шармом. Кроз сећања ређају се оне лепе црно беле фотографије које сам сликао очима у раном детињству. Увек ми је била занимљива страна улице кад пођете од хотела Скрапеж па са десне стране. Увек си могао да набасаш на неке људе који су били харизматични и занимљиви попут Жарка трговца па мало ниже имали смо Шустера са којим сам причао о тим старим временима и уживао слушајући једног од легенди овог града. Чувени Маркет који је био препун свега и играчака а данас захваљујући приватизацији гледамо како умире набоден на колац немилосрдне демократије. А тамо у згради пре
[caption id="attachment_149" align="alignleft" width="300"]
Косјерић (фото архив)[/caption]Маркета на левој страни у подруму зграде била је чувена продавница играчака где сам као клинац остајао без даха. Биоскоп је имао филмове, библиотека чудесни свет књиге и делила је значке за најбоље читаоце ( имам једну у поседу). Хан још одолева и пркосно стоји јер га чувају момци и девојке КУД-а Максим Марковић. Већ ме ноге боле од ове шетње... Али шетња кроз то време испунила је очи безбројним сликама док за разлику од данашњег постоји само једнаса дречавим колорима досаде. Косјерић је заменио своја богатства кладионицама, кафићима и ружно декорисаним продавницама. Пођем тако од рампе према граду и не могу да нађем више ни једну замену за тетка Ему, Гана, шустера, учитеља Мому, Драгишу Џакуљу итд. Да ли је могуће да више такве личности не постоје? Јесмо ли били толико немарни према неким људима који су можда могли наставити живот малих заната, великих прича?
О чему смо мислили када смо приватизовали све оно што је некад красило породице, људе, пролазнике и учеснике у фирмама, продавницама, трафикама и сл. ?Не могу данас у Косјерћу да нађем продавницу као што су некад били чувени '' Аутоделови ''. Тамо је било свега а сада ту има на једном месту свега а ничег посебног. Знате шта ми недостаје још, љубазност једне тетка Јелице у апотеци која је имала дамско држање и све оне манире који данас изумиру полако. Недостаје ми права књижара, биоскоп, стари Манус, стари Евергрин, продавница која је препуна разноврсне робе. Недостаје ми оно језерце са дрвеним мостићем код базена. Можда сад имамо модерни базен али та луксузна рупа пуна воде душе нема и романтике. Еј народе! Па ми смо пре имали идентитет града, а данас смо само име. Град драги моји чине људи али не обични него они којима је Бог дао таленат да дела кроз њих у различитим порама живота. Ми смо град који има само име и људе који имају само име на личним документима.Све што се више сећам прошлих времена све више видим празну данашњицу. Драги моји, политика нас је поробила, унаказила, загадила поглед, заклонила циљ, омамила грехом и ево нас ту где јесмо. Јели вам боље после свих гласања?
24.2.2013.г.
Иван Стефановић
Коментари
Постави коментар