РАВНОДУШНОСТ ЈЕ ОПАСНА БОЛЕСТ ЗА ЉУДСКУ ДУШУ

Равнодушно посматрамо нечију бол, равнодушно сагледавамо освајање неморала око нас. Подељени на хиљаду група и гупица, окренули смо леђа једни другима и постали себични. Подељени сомболима и дресовима шљаштећих боја, покидали смо целину љубави. Све што се више отуђујемо једни од других хранимо се равнодушношћу а убијамо љубав. Свађе оних који су на једној и оних на другој страни су само остварење циља оних трећих који желе подељеност и нејединство. Борећи се за правду кривдом шта смо ми но слуге кривде...

Узалуд је причати, али никако не смемо престати на указивање ових појава ма колико све изгубљено било. Давно смо почели од наивних подела , дошли смо до веома озбиљних. Шта чинимо за људске вредности осим што смо се свели на евоцирање успомена како се некад поштовало све. Немо слежемо раменима и ћутке савијамо достојанство човека њеном злочанству злу. Идемо у цркве и посматрамо представу, а у цркви требају учесници у молитви не посматрачи. Причешћујемо се јер ето постили смо уздржавајући се од мрса, а да ли смо се суздржавали од страсти и неморала ?

Свако учињено добро дело од срца је као да смо се причестили Богу. Узети вина и нафоре је само пијење вина из кашичице и жвакање хлеба, али ако смо заиста трудили се у посту (не само јели посну храну) и заиста обраћали се Господу онда смо и примили благослов. Чинити нешто само ради обичаја је исто што и обући народну ношњу а не играти у колу. Чинити то без љубави и искрености је равнодушност, а она је најопасније стање душе. Душу нам покушавају угасити разним системима, али они су тако слаби јер довољно је мало труда и свака та пошаст нестаје у трену. Зато нас успављују разним методама, везују за оца сокоћала звана компјутери, наводе нас и освајају технолошким играчкама да ћемо заборавити како се ложи ватра у шпорету, да нам деца неће знати где су стране света, да ће изјављивати љубав преко порука на телефонима а не у очи ђевојкама и момцима како то доликује. Наводе нас и опијају да се отуђујемо једни од других. Наравно, не кажем да технологија нема и добру страну, али не сме да нам буде главни ослонац. Једнога дана можда нестане струје и морамо се наћи по мараку чак и ако дан је...

Групашимо се, али у исто време хладни смо једни према другима. Интерес да имамо посао и да имамо ситуираност коју чувамо по цену да чинимо зло довешће нас да све то нестане и да ћемо лутати по свету усамљени и да ћемо морати поново једни друге да упознајемо.

Имало би још приче на претек, али довољно је и ово за почетак, остало сами продужите примењујући написано.

19.1.2011.
Иван Стефановић