Срео сам јесен...

[caption id="attachment_109" align="aligncenter" width="500"] Фото: Иван Стефановић[/caption]

Срео сам јесен, оне вечери погледавши тебе. Видео сам оне ситне тачкице као што су удаљене звезде, био је то онај срамежљиви осмех. Рекао сам ти у том нашем сокаку којим одавно не пружамо кораке да те волим. Сокаком данас други ходају, можда се и држе за руке, а ја , ја и даље волим тебе.

И све ми се чини да је сокак био онај главни пут што одабира судбину, ми смо закорачили у њега, био је гарав од мрака којег је месечева светлост разблажила. Сенке смо тумачили те вечери као знакове, ваљда тражили смо неко оправдање, потврду, а можда смо се срамили оне директне искрености или смо једноставно били обузети романсом. Те вечери судбина је утиснула тебе у ово срце, трајно...

И ево, сваки сусрет са тобом мени је као те вечери, и даље загледам у сенке, тражим знакове, и даље по зими нема да ми се леди дах, јер просто он нестане када те гледам. Па се питам, да ли ја уопште дишем, да ли ја сањам, и ако сањам молим пролазнике да ме не буде, никад, никад, никад.

Ето...



8.12.2010

Иван Стефановић