Нојеве главе...

Није га било брига ни за оног просјака што је лежао и упирао поглед молећиви за парче хлеба, створио је у себи некакав механизам који потискује те призоре око њега. Било му је лепо, није баш имао све али имао је довољно...
Негде ту изнад главе није видео ону црту која је једно време била далеко од њега, из дана у дан се приближавала а да он то није ни видео.Црта је граница између оног што имаш и онога што немаш, сада си на супротној страни од оне коју си игнорисао на улици, није те брига јер имаш, а тај неки нема и то једноставно потиснеш.Није брига више никога, чак се и радујемо када неко остане без посла, када пропада јер ето ликујемо над туђом несрећом. У крајњем случају најгоре је када нам је свеједно за све. И тако из дана у дан живиш користећи максимално механизам подсвести да игноришеш туђе несреће јер теби се то не дешава, а онда када ти се то деси у теби вришти читав систем...
Наједном си ресетован, наједном осећаш бол, зујање, дамаре, конфузију, милијарду питања без одговора, наједном проради логика без логике, логика са логиком, на једном си постао жив и почео си да осећаш стваран свет око себе.

Бол те пробудио, неправда јер си избачен из система, као да си имао моћ да не осећаш бол и та моћ ти је одузета. Сви ми стварамо једно стаклено звоно око себе и у њему градимо неки свој свет. Али не садејствујући и не помагајући онима што су у невољи градимо свет од карата или на сред речног корита па прва вода има да све однесе...
Зашто нас успављују? Зашто прихватамо њихова уљуљкивања? Зашто смо дозволили себи да постанемо руине од моралних људи. Зашто смо изгубили мерак, зашто смо стиснути, зашто смо пакосни и егоистични у претераним мерама? А ко нас то успављује? А ко си ти? А где си ти?Када?Зашто си ? Зашто ниси? И још на хиљаду питања...

Губимо везу са људима, постали смо параноични и затворени. Сметају нам људи који су ведри и који још увек имају мерак у себи. Обично такве окарактеришемо '' ма прсо' ''! Судимо једни о другима и чак додајемо своје верзије, а себе не видимо. Чак и ово писање ретко кога ће додирнути, просто речено '' никог није брига'' ...

Једни газе друге да би дошли до уљуљкивајућег живота...
Ћутимо, сакрвини смо јер није нас брига, то се тамо њима дешава, ми смо мирни и ваљда таква судбина неће доћи до нас. Да ли смо ми толико '' ПРСЛИ'' ?
Све док будемо такви, имаћемо онај осећај у души попут тега који нас стиска. Чак највећу тугу носе они који су погазили брата свог дошавши преко њега на неко место. Такви мученици иду уздигнуте главе и сами су себи г... залепили под нос. Они су убеђени да се то г... не види јер научили су да иду право, ал г... сваки дан расте па ће им цимнути главу на доле јер земљина тежа и правда неумољиво раде...

И тако, ћутимо ...  Нека други пате, можда неће тебе данас, сутра, прекосутра стићи иста судбина, па онда ћути до тих дана и уживај...

25.1.2011.г. У Косјерићу

Иван Стефановић