Незаустављиво време...

[caption id="attachment_53" align="alignleft" width="225"] Фото: Иван Стефановић[/caption]

Памтим  је од раног детињства када сам стидљиво бежао од ње и кријући виркао. Касније сам постао њен Мићо и остао Мићо. Знамо се око тридесет година, становала је преко пута моје куће и дружила се са мојим родитељима. Милунка Станојевић звана Мићо друг једног дана се одселила у сопствену кућу коју је градила. Радила је у општини Косјерић. Увек ведра, спремна за шалу, разговор и знала је да саслуша сваког човека. Наши случајни сусрети били су кратки али довољни, као да се нисмо ни раздвајали. Ваљда људи са сличним погледима на свет све кажу у три речи... Десило се да овај пут виша сила умеша прсте па ја непланирано имам слободан дан и зовем Мића друга да се дружимо после мојих стотину обећања...

Наш сусрет  озарио је и осмех њене мајке Јеле, након малог ћаскања по договору крећемо у шетњу по природи. Изашавши из дворишта идемо мало аутопутем и скрећемо лево да би ушли у свет мајке природе...  Нигде не журимо, наша шетња је опуштена па докле нас ноге доведу. Разговор два пријатеља  протиче несметано, као поток кроз шуму. Не ремети склад околине, нема буке ни тензије, то је у ствари размена позитивне енергије између два човека. Након неког километра и којег још метра прошли смо кроз духовне урвине о искушењима, како се борити у невољи са вером у Бога. Повели смо ту причу уз хорове птица у шумици која је загрлили стазицу којом смо ходали. Посрнуће људске душе данас можеш видети на сваком кораку као и људски немар у природи где се башкаре гомиле ђубрета.  Духовно посрнуће човека је главни узрок пропасти света... Време је незаустављиво, једног треба гледаш тинејџера у огледалу, трепнеш а пред тобом један старији лик са борама на лицу. И онако кажем  Мићу другу : '' Мићо, као да је јуче била она младост и лудост, сада је само остала лудост (смех) ''. А Мићо ће ти мени: '' Видиш Ивек, неке ствари у животу човек пропусти на неважним стварима као што су нервирања, на јурњави за оно што ми није ни потребно, изгубимо време и једног дана када га имаш све мање схватиш  колико су оне безначајне а у ствари доступне су оне вредне на које нисмо ни обраћали пажњу. Па ова шетња сама по себи је вреднија од свега''.

[caption id="attachment_55" align="alignleft" width="300"] Фото: Иван Стефановић[/caption]

Кад смо код шетње око нас заиста рај за очи и уши, преламају се призори на сваком корају. Фотоапарат је радио пуном паром. Шум Дувнице мале речице која кривуда кроз шуму, цвркути безбројних птица, њиве у зимском сну, брезе као балерине у шумском залету представе. По нека јелка извири међ храстовима а под ногама шумски јастук од лишћа. Краљевски смо дочекани у природи. Кренули смо до једног шумчета којег је Мићо друг купио недавно, жели да ми покаже тај њен кутак за одмор.  Каже да је осетила толики нагон и некакву љубав видевши тај део шумице и одмах га је купила од људи који су продавали иначе. Све се случајно наместило али више верујем да у свему овоме нема случајности. Како каже Мићо друг: '' Знаш Ивек, не треба мени шума да бих ја имала сад неку шуму и била некакав газда, ја хоћу ту да долазим и одмарам се, направићу ако Бог да здравља клупице и сточиће да могу моји другари доћи и по цео дан ту седети а да нико не упире прстом у њих јер су на туђем.''  Док смо ишли ка шумчету наилазили смо поред старих шљивика и напуштених кућа које стрпљиво чекају повратак укућана. Шума је заиста лепа, поред сеоског путељка и просторна је када уђете у њу. Сели смо на импровизовану клупицу, прекстили се и попили домаћу ракијицу. Појели по јабуку, наставили приче о свему и полако кренули назад...

[caption id="attachment_56" align="aligncenter" width="500"] Фото: Иван Стефановић[/caption]

Благословљени овим даном раставили смо се пуни утисака. Нисмо се видели дуго а као да никад се нисмо ни раздвајали, ваљда је то такав осећај људи који живе по сличним принципима и напајају се са истог извора. Помолио сам се на почетку наше шетње оцу Серафиму Саровском који је волео и живео у природи и знам да је пламени обезбедио овај дан за два пријатеља. Слава Богу.

22.1.2013.г.  Иван Стефановић