На извору...

Ономад како би почињао деда Милан па да почнем и ја... Дакле, ономад напих се чисте воде са извора у пању. Из њега се створио тих поточић што кривуда кроз шумицу па се улива у речицу Дувницу. Скривен и прекривен шумом, извор у пању лети се пушио од свог леденог даха. Хладном водом путници намерници освежавали су се од летњих спарина, неки су хладили пиво и литру ракије. Нема брале мој чистије воде од оне коју Бог поклони човеку на услугу, ал'нема мој брале ни онога што човек може да упропасти. Добије на дар чисто а својим рукама све испрља...

Након годину дана од мог гашења жеђи са тог извора, неки јунак србенда делија направио пет метара од извора депонију. Кренуше сузе да се котрљају низ образ, нека ме мука стеже у грудима па замало да дрекнем у шуми ко Свети Јован у пустињи. Аман браћо! Срби! Стоко!!! Зар све што нам Бог да ми здушно затрујемо. И тако... Даје нама Бог на рођењу дах живота и тај дар ми умемо свакодневно загађивати како рђавим мислима тако и рђавим делима. Носимо извор живота у свом телу али и у њему остављамо свакојако ђубре. Рђаве мисли, пакости што чинимо другима су немар према души као и немар према рекама, језерима, шумама и ливадама...

Како данас очувати извор? Како данас сачувати чисту воду? Не знам ни сам да ли има снаге у нама да очувамо питку воду гасивши њоме жеђ јер у последње време гасимо жеђ жеђу. Пијемо све осим воде а само вода жеђ гаси. Лечимо душе рђавим учењима, све нам је лепше од речи Господње : '' Не чини другоме што не желиш себи ''. Џаба, упорни смо у накарадним понашањима, све чинимо у неком инату према сами себи. Кидише народ због ситница на своје најближе, свађају се људи, суде се око суве шљиве вековима, неки потежу палије једни на друге, неки западају у пошаст алкохолизма, дроге, коцке и тако гомила се ђубре на све стране.

Давно смо имали извор, давно смо почели сопствено ђубре да бацамо у своју кашику. Давно смо молитву претворили у клетву и надамо се добром. Волимо да паметујемо па се лако ухватимо хороскопа и забадања жеља у шолјицу кафе. Волимо ми мудре речи да качимо на Фејсбуке, да се фрљамо разним паметним писцима ал све се то завршава на томе. Нико да послуша и спроведе мудрост у дело. Њива не може сама да рађа, није довољно положити мотику поред ње и чекати да се коров сам прекопа, мора се ухватити држаља и презнојити, тако вам је то и са спасенијем душе. Мораш се непрестано борити и радити на себи. Чињење добрих дела и свакодневна молитва за опроштај. Не оже неко други за нас то обавити.

И даље тече чиста вода са извора, кажу најчистија, и даље Бог сваког трена куца на наша врата али ми се замандалили ко да нам је незван гост. Куца упорно а ми не отварамо. Навукли завесе греха и не пуштамо сунце истине да нам обасја душе. Једнога дана, жеђ ће морити човека али човек неће моћи од сопственог ђубрета приђи води. Једног дана ћемо умрети ал Богу нећемо прићи од сопственог греха јер цео живот проведосмо немарећи како за воду тако и за Бога. Једнога дана ходиће море људи тражећи да утоли жеђ у пустињи незнања и греха, окретеће се око себе јер толико ће заборавити на Бога да неће ни знати да му се обрати за спас. Опрости нам Боже јер не знамо шта радимо...

 

15.01.2012.г.

Иван Стефановић