Дечак 41...

Нестваран је трен у сусрету наших усана. Жмурим, не смем ни да провирим јер док те љубим мислим да сањам. Шта ако отворим очи а тебе нема? Саплићем се о сопствене мисли, не знам више ни ко сам. Кроз тебе открио сам сијасет нових мене. Онај тмурни, намћорасти ја одпутовао је далеко...  Ни слутио нисам да ћеш ме упознати са неколиких добрих ја  :)

А напољу киша пада... Чак се и лампиони попалили колико се натмурило време. А ја... Ево седим и сијам у некој нади, зебњи о нашем поновном сусрету. Не цупкам ногом, не грицкам нокте, једноставно сам се препустио води да ме носи твојим коритом. Ти си моја река и где год да изађем наћу се на твојој обали.

Постао сам дечак који се све време шегачи пркосећи својим годинама, еј бре... Четрдесет и једну годину сам провео на животној позорници. А чини ми се драга моја љубави да сам се наново родио засенивши се оног дана твојим очима. Кажу мудри људи да су очи огледало душе па се питам ко си ти? Јер ја у твојим очима видех читав свемир, сопствени живот !

Због тебе у мени зврји Петар Пан и авантуриста звани Том Сојер. Због тебе сам пробудио Жил Верна и нашао се 20 000 миља под морем само да би видео има ли те и ту негде, да можда не пливаш са морским сиренама. А да знаш љубави да сам тркнуо онако часком до Хемингвеја, па знаш оног лика што је писао каубојце Зан Греја и ево ме враћам се мудар од Владике Николаја и Јустина. Куд је све не прођох путујући на крилима љубави? И знаш где се увек вратим? Теби моја мила јер мој сусрет са твојим очима је као јутро обасјано сунцем.

Под небеском капом живи један дечак који је прешао четрдесет и једну годину и захваљујући теби врло је ремонтован за наставак живота. Е, а напољу и даље киша пада, ма ко је шиша ;)



Иван Стефановић  14.3.2013.г.