Србија у тмини неверства

img_220220_1230758_r''Хуманизам је засновао себе на човеку као на еванђељу новом и спасоносном, али ни слутио није да се оно, као и свако евенђеље, завршава апокалипсисом. Заснивајући себе на човеку, хуманизам је засновао себе  на највулканскијем тлу. И вулкани су почели већ да раде. Већ је почео апокалипсис европског човека. Хуманизам је само разгребао кожу  човекова бића, и из сваке поре рикнуло је по чудовиште. Сва вулканска гротла дишу мукло и земљотресно. Крај њих живе футуристи, декаденти, анархисти, нихилисти, сатанисти и жудно пишу, сричући пишу  летописе апокалиптичког доба човековог. И не стиде се никакве гадости , јер је знак апокалиптичког  доба: разголићење свих гадости, свих грозота, свих ужаса'' ( Отац Јустин Поповић).

Још давних педесетих година двадесетог века Отац Јустин Поповић духовно надахнут у манастиру Ћелије код Ваљева нам је давао знаке и упозорења. Али авај, српски народ уљушкан у комунизму одричући се Бога хрлио је у своју пропаст која га је сачекала тешком несрећом почетком деведесетих година. Братство и једниство засновано на човеку а не на Богу на крају се крваво распало. И поред свега, наш народ изнедрио је незнабошце који су мобилисани у Србији као вође странки које завађају и раслабљавају српску слогу. Поникли су из незнабожачко - бољшевичког семена и лукаво зборе о правди чинећи овом опијеном народу велико зло.

Стуштила се тама над Србијом. Зборе пред народом разјапљена уста демона који су се населили у лицемерне вође купивши их за похлепу богатства. Где смо браћо и сестре? Тмина нам се увукла у срца па нам ум не обитава у молитви, у Црквама стојимо присутни телом а умом смо далеко од молитве и учешћа у молитви. Покорене и клонуте спроводе нас својим правилима и законима које све више обмотавају ко нас па смо прихватили ропство везано том невидљивом бодљикавом жицом. Шта је данас слобода без Бога? То је само опсена слободе, јер човек без Бога шета тело овом земљом без присуства среће, мира и љубави. Авај, узалуд зборити, узалуд беседити, глас не допире до запушених ушију неверја...

'' Хуманизам је тешко заморио и очајно разочарао човека. Уморан је европски човек од идолопоклонства. Мучећи човека до ужаса, хуманизам је издахнуо кроз небивали делиријум: кроз Европски рат. И оставио европског човека на гробљу, на европском гробљу. И он - уморан од несреће, натоварен тешким бременом егзистенције, потиштен европским гробљем јеца и чека над европским  се гробљем носи кротки и благи ризив Богочовека: '' Ходите к мени сви који сте уморни и натоварени, и ја ћу вас одморити. Узмите јарам мој на себе, и научите се од мене, јер сам ја кротак и смирен срцем, и наћи ћете мир душама својим. Јер је јарам мој благ, и бреме је моје лако'' (Матеј 11,28-30). Тако благи и једини прави Човекољубац призива себи несрећног европског човека. Хоће ли га он чути? Хоће ли? Хоће ли?... '' ( Отац Јустин Поповић).

'' Ко иде за мном, неће ходити по тами'' (Јован 8-12).

Вечито се бранимо како је неко други крив за нашу голготу и страдање. '' Окрени очи на себе самога, и пази да не судиш о туђим делима... ''(Тома Кемпијски). Владика Николај Велимировић у Богонадахнутим беседама које је написао у '' Молитвама на језеру'' лепо збори : '' Ко ме постави у овај црвињак? Ко ме завали у прашину, да будем сусед змијама и ручак јастребима? Ко ме сурва са горе високе, да будем сапутник крвницима и безбожницима? Мој грех и Твоја правда, Господе. Од постања света протеже се грех мој, и бржи је него правда Твоја''...

Својим отуђењем од духовног живота постали смо лак плен грабљивица људских душа. Молитву и покајање положили смо пред тамним господарем као што полажу оружје ратници у предаји. Добровољно смо кренули у службу таме надајући се лагодом животу. Данас бауљамо по тмини духовног живота, лагодан је давно нестао, призивамо ми Бога али устима. Никако да га сместимо у ум како би загрејали и упалили светло у срцима нашим.

Једном је један верник запитао Светог Оца Серафима Саровског: '' Реци ми, старче Божји, која је вера боља? Данашња црквена или стара?'' 

'' Остави своје наклапање'', неуобичајено оштро, одговорио је о.Серафим. '' Наш живот је море, наша Света Православна Црква је брод, а Крманош је Сам Спаситељ. Ако са таквим Крманошем људи, због своје греховне слабости, с напором препливају овоземаљско море и не спасавају се сви од потопа, куд си ти кренуо са својим бродићем? И на чему заснивате своју наду - да ћете се спасити без Крманоша?''

Прегршт је духовних примера које су нам оставили наши светионици - светитељи и подвижници. Пратимо пут светих отаца и орјентишимо се према њима како би дошли до спасења и јединог спаситеља нашег Господа Бога Исуса Христоса. Чему даље лутање? До када ћемо гасити жеђ сланом водом и падати у делиријум зла? Када ћемо схватити да једино гаси жеђ вода са извора - духовног зденца Христа Спаситеља?

Браћо и сестре ми смо ти који Србију морамо спасити јер не чини држава људе, већ људи чине државу. Народ који јача духовно он гради државу на Христоносним темељима правде и љубави. Све док будемо трчали за мрачним господарем званим Европа и док будемо помно слуали њихове слуге инфилтриране у наше партијске вође, служићемо господара таме...

Иван Стефановић

5.3.2013.г.

 

 

Коментари