Тараба...

Стоји тараба обучена у маховину постојања, стоји загрљена шипражјем и као да се крије. Некада је била заштитник авлије у којој је живела кућа а у кући живели су људи. Данас у кућама Српских села живе људи стари као тараба, прекривени бригама и заборавом. Загрљени немаштином и неизвесном будућности. Надвили се облаци над атаром. Страшила на њивама у пензији, никога више не плаше, птице ту немају шта да траже јер одавно нико не посеја семе. Младост је отишла за бољим животом у градове а градови  их поробише малим платама приватизованих фабрика. Привреда као да не постоји и као да је срамота да живи. Трули домаћи лук, кромпир, купус, нема ко да га купи јер младост у градовима купује албански парадајиз, кинески бели лук, бразилско месо. Младост која је похитала у бољи живот звани град храни се увозним поврћем и воћем, и месом. Село је убијено од наших сопствених руку... Похитавши за лакшим животом навукли смо себи тежак јарам пропасти.

Тукоше нас немци, бугари, мађари, жабари, рвасмо се са многим алама из века у век и не победише нас оружјем. Видевши како смо јаки на мишицама савладаше нас на похлепи.

Сада трчимо онима који нас нису волели, чак су нас убијали. Данима тражимо опрост онима који су нам секли и убијали народ, данима чучимо понизно навукавши кривицу што смо се вазда бранили од њих. Наше вође одржавају власт јер није њима до народа, њима је до њихових положаја, лепих одела, скупих аута па нас све време завлаче у тмину представљајући себе као спасиоце. Не спашавају они нас мој роде, спашавају они своје богатство непрестано нас жртвујући ради сопствених интереса.

Христоносни борци разголићени су од европејских слуга заговарајући веру за неверу. Ено их возају се као и ови што не носе мантије а предводе народ. Прогнали су из Цркава последње христоносне доброчинитеље јер не сме нико да показује дела скромности, вере, љубави и одрицања, ко то чини упире прстом на њих који живе раскалашно у богатствима земних ствари.

Оно што ће народ морати да научи је да веру не чине правила људска већ закони Божији. Вера се стиче непрестано кроз покајање, доброчинство и љубав. Тешка је борба оног човека који се рве сваки дан и ноћ са сопственим гресима. Ма колико се трудили да победе Бога, среброљубци изгубиће ту битку у једном трену. Биће то као у некој дугој тишини када се проломи звоно и тргне човека из сна. Непрестано се молите, не јавно да вас сви виде, радите то у свом УМУ јер ту обитава живо биће или комадант тела. Комадант служи једном једином вођи а то је Господ Бог. Оног дана када смо ослабили у вери смањили смо духовни вид и зато лутамо по мраку греха и више не познајемо своју браћу, сестре, земљу и веру...

Иван Стефановић