Да јесам као што нисам...

[caption id="attachment_209" align="alignleft" width="300"] Фото : Иван Стефановић[/caption]

Кад бих могао да загрмим речима и засветлуцам истином ко муња ,поклонио бих реч Божију народима овог света што поста глув и слеп ... Кад бих могао да бивам кап росе кроз реч Божију да умијем истином кривду, росио би вазда цео живот свој и постао преображење ... Кад бих могао да будем сунце, да огрејем душу милошћу, сијао би по цео дан а у мраку кроз месец давао би светлост наде... Да сам ветар неким чудом, пирио бих по ушима речи утехе и покајања... Да сам кап воде са извора гасио би жеђ жедним душама и жуборио оче наш... Да сам пламичак свеће, вијорио би у тами пламичком утехе и капао воском љубави ...
Да сам све то нешто не бих носио на две ноге грешника што прогања кончина бивствовања. Не бих знао шта је грех, не бих слутио како је патња у души и никада неби знао како је опростити грешнику сопствени јед... Да сам све то нешто можда никада не бих знао како је завапити у тами покајање и можда не бих упознао осећај радости Божије милости која обгрли хладно срце својом топлотом љубави...
А пошто нисам све ово нешто а вазда би ти ја то био, ја носам себе онако какав сам и јесам...
Иван Стефановић 2.9.2012..г.