Држ' се покајања и не пуштај...
Хучи невоља над нашим главама, о каква бука, каква ала риче. Шта је људски свет на овој земљи но бука и страх. Непрестана борба између добра и зла. Тај бој не бије на фронту тај бој се одвија у нама. Човек носи у себи слободу одлуке ком господару ће служити. Над тамом и светлом човек ходи по жици високој. Анђели чувари бдију над нама али оно што треба да бди је наша мисао према Богу,непрестано сећање на кончине живота. Пригрли покајање као мало дете родитеља у неком метроу пуном људи, држ' се и нећеш изгубити свог оца ни матер у том метежуод људи. Бди молитвом кад год можеш, јер молитва је умивање душе, молитва је тихи пламен који у тмини живота отвара пут ка светлу.
Над нама вазда тмина греха, пролазе греси као кроз тунел аутомобили. Улазе и излазе, свесно и несвесно их пропуштамо и примамо. Како такви као ми имамо шансу да досегнемо Бога? Како ходати по жици између таме и светла? Тешка мука душа у телу, хладан страх који олако може успавати човека и одвојити од Бога. На све стране нуде нам богатства, страст, уживања, играчке за којима лудимо, а са друге стране оне светлосне, нуди нам се покајање, скромност и доброчинодејство. Како човек данас да не залута у том шареном свету тмине кад све бљешти и позива на лакоћу. Како да живимо на страни светла кад је тако нешљаштећа напољу а унитра живо сунце? Они који не испуштају из мисли покајање и молитву ону тиху и тајну, њима се отварају очи, нестају опсене светских заврзлама. Као да им неко скине наочаре које емитују кроз своје оквире лепоту живота а кад их скинеш видиш све другачије, видиш истину и ужасе који душу везивају за млински камен и вуку ка дну.
Тече низ тело онаневидљива сила Божија као тола вода разлива спокојство и миомирисе. О како је то нестварно о ти човече који се спрдаш са вером. Како је то све смешно па се подругујеш нечему што је и теби дато али ти не видиш из прескупог метала који возаш на точковима. Тај осећај благостања душе не можеш осетити од скупих крпица, скупоцених предмета који те окружују јер твоја је свест приземљена у трулежном и пролазном благу.
Незаинтересован и равнодушан човек лако постаје плен тмине, они који се моле они се непрестано боре за светло. Мир на земљи и благостање свести у богатству и осталим страстима стиче се одустајањем од молитве и покајања. То је предаја и примање службе тмини. Не стај, не осврћи се на милозвучне уздахе земних ствари, на миловања и слаткоречивости, не дај се о ти човече но држ'за руку покајање и нека те води у Божији свет.
21.3.2013.г. Иван Стефановић
Над нама вазда тмина греха, пролазе греси као кроз тунел аутомобили. Улазе и излазе, свесно и несвесно их пропуштамо и примамо. Како такви као ми имамо шансу да досегнемо Бога? Како ходати по жици између таме и светла? Тешка мука душа у телу, хладан страх који олако може успавати човека и одвојити од Бога. На све стране нуде нам богатства, страст, уживања, играчке за којима лудимо, а са друге стране оне светлосне, нуди нам се покајање, скромност и доброчинодејство. Како човек данас да не залута у том шареном свету тмине кад све бљешти и позива на лакоћу. Како да живимо на страни светла кад је тако нешљаштећа напољу а унитра живо сунце? Они који не испуштају из мисли покајање и молитву ону тиху и тајну, њима се отварају очи, нестају опсене светских заврзлама. Као да им неко скине наочаре које емитују кроз своје оквире лепоту живота а кад их скинеш видиш све другачије, видиш истину и ужасе који душу везивају за млински камен и вуку ка дну.
Тече низ тело онаневидљива сила Божија као тола вода разлива спокојство и миомирисе. О како је то нестварно о ти човече који се спрдаш са вером. Како је то све смешно па се подругујеш нечему што је и теби дато али ти не видиш из прескупог метала који возаш на точковима. Тај осећај благостања душе не можеш осетити од скупих крпица, скупоцених предмета који те окружују јер твоја је свест приземљена у трулежном и пролазном благу.
Незаинтересован и равнодушан човек лако постаје плен тмине, они који се моле они се непрестано боре за светло. Мир на земљи и благостање свести у богатству и осталим страстима стиче се одустајањем од молитве и покајања. То је предаја и примање службе тмини. Не стај, не осврћи се на милозвучне уздахе земних ствари, на миловања и слаткоречивости, не дај се о ти човече но држ'за руку покајање и нека те води у Божији свет.
21.3.2013.г. Иван Стефановић
Коментари
Постави коментар