Тог сам дана из ноћи видео јутро...
Не могу да се одмакнем од себе никако, а нервира ме Ја по некад баш, баш, баш...
Хтео сам да се сакријем од себе глумећи тамо неког лика из неких јуначких прича о човеку који је извукао мач из камена и само је он то могао... Хтео сам да захватим голим рукама лаву из вулкана али бих брзо постао пепео. Хтео сам да нађем место где цвркућу рајске птице, где мирише цвеће а пчеле певају кроз зунзање '' Оду радости''. Нисам ништа пронашао. Мислио сам да се отиснем на пучину неког тихог океана и да се насукам на пусто острво, ма свашта сам ја нешто мислио а онда...
Е онда сам пронашао себе, некако сам се затекао на голој истини лежећи на дну свега... Сам на киши (киша увек пада кад се човек замисли) стојим, лежим не знам ни ја у ком сам био положају и ћутим... И ћутим ја тако, ћутим све док нисам почео да урлам у том ковчегу затрпаном сопственим егоизмом. Скочио сам ил шта већ сад се и не сећам, скочио и ђипио високо и вратио се на тло болним сазнањем да земљина тежа добро обавља свој посао.
Некако смушен, мамуран опијањем својим ја успео сам да дођем до воде и умијем се истином. Тај мрак када је свануло нестао је првим сунцем признања : '' грешио сам ''.
Срамежљиво сам посматрао сопствена дела иза себе, рушевине прошлог живота, руине неког човека што ме пригрлио својим похлепним рукама. Следио сам га и следио се у том безначајном животу где сам стављао себе у први план не марећи за оне који су ме волели. Уморан од себе пронађох поред чесме где се умих насмејаног човека који ми рече: '' Добро дошао ти мени у себи. Иди сад, дели несебично себе кроз мене, Дели радосне вести људима који су још увек у заносу сопственог ''ЈА''. Иди, корачај кротко јер сада си војник мене, оруђе су ти речи, застава ти је осмех, сунце су ти очи из којих ћеш проницати у људске душе како би им загрејао срца вере''...
Тог дана сам пошао и још идем и кад станем вероватно ћу морати на пут где се заправо сви ми понов рађамо...
28.3.2013.g. Иван Стефановић
Хтео сам да се сакријем од себе глумећи тамо неког лика из неких јуначких прича о човеку који је извукао мач из камена и само је он то могао... Хтео сам да захватим голим рукама лаву из вулкана али бих брзо постао пепео. Хтео сам да нађем место где цвркућу рајске птице, где мирише цвеће а пчеле певају кроз зунзање '' Оду радости''. Нисам ништа пронашао. Мислио сам да се отиснем на пучину неког тихог океана и да се насукам на пусто острво, ма свашта сам ја нешто мислио а онда...
Е онда сам пронашао себе, некако сам се затекао на голој истини лежећи на дну свега... Сам на киши (киша увек пада кад се човек замисли) стојим, лежим не знам ни ја у ком сам био положају и ћутим... И ћутим ја тако, ћутим све док нисам почео да урлам у том ковчегу затрпаном сопственим егоизмом. Скочио сам ил шта већ сад се и не сећам, скочио и ђипио високо и вратио се на тло болним сазнањем да земљина тежа добро обавља свој посао.
Некако смушен, мамуран опијањем својим ја успео сам да дођем до воде и умијем се истином. Тај мрак када је свануло нестао је првим сунцем признања : '' грешио сам ''.
Срамежљиво сам посматрао сопствена дела иза себе, рушевине прошлог живота, руине неког човека што ме пригрлио својим похлепним рукама. Следио сам га и следио се у том безначајном животу где сам стављао себе у први план не марећи за оне који су ме волели. Уморан од себе пронађох поред чесме где се умих насмејаног човека који ми рече: '' Добро дошао ти мени у себи. Иди сад, дели несебично себе кроз мене, Дели радосне вести људима који су још увек у заносу сопственог ''ЈА''. Иди, корачај кротко јер сада си војник мене, оруђе су ти речи, застава ти је осмех, сунце су ти очи из којих ћеш проницати у људске душе како би им загрејао срца вере''...
Тог дана сам пошао и још идем и кад станем вероватно ћу морати на пут где се заправо сви ми понов рађамо...
28.3.2013.g. Иван Стефановић
Коментари
Постави коментар